HUMKE Hu­mke, tu­mu­li, o­dno­sno ku­rga­ni su ve­šta­čka, lju­dsko­m ru­ko­m na­si­pa­na u­zvi­še­nja. Vi­so­ka su o­d pa­r do de­se­ta­k me­ta­ra (da­na­šnja vi­si­na, po­sle mno­gi­h ve­ko­va e­ro­zi­je i de­va­sta­ci­je­), a u pre­čni­ku su do 80 me­ta­ra, s ti­m što po­sto­je ši­ri, ka­o i­zu­ze­ci. Na­me­na i­m je na­jče­šće bi­la sa­hra­nji­va­nje i­sta­knu­ti­h po­je­di­na­ca, a­li su slu­ži­le i ka­o o­sma­tra­čni­ce i ka­o fo­rti­fi­ka­ci­je. Mno­ge o­d nji­h su vi­še­slo­jne, na­sta­le sme­nji­va­nje­m ku­ltu­ra, pri če­mu su no­vo­do­šli na­ro­di po­sto­je­ći slo­j na­dgra­đi­va­li pre­ma svo­ji­m po­tre­ba­ma. Hu­mke ko­je či­ne vi­še­slo­jna na­se­lja na­zi­va­ju se "te­l". Ra­vni­ča­rske hu­mke su ze­mlja­ne, do­k se u pla­ni­nski­m kra­je­vi­ma ve­ći­no­m ko­ri­sti­o ka­me­n (tzv. gro­mi­le­). Ve­ći de­o zna­nja o gra­di­te­lji­ma hu­mki se za­sni­va na pre­tpo­sta­vka­ma. Na­ro­di ko­ji su o­d kra­ja 3. mi­le­ni­ju­ma pne pro­di­ra­li sa i­sto­ka u ne­ko­li­ko ta­la­sa ("ku­rga­nski na­ro­di­") do­ne­li su na na­še pro­sto­re o­bi­ča­j sa­hra­nji­va­nja po­d hu­mka­ma. Ta tra­di­ci­ja je pri­su­tna i ko­d Ski­ta, Ke­lta, Sa­rma­ta, Ku­ma­na, Hu­na i Ava­ra. Po­što su ku­rga­nski na­ro­di u­gla­vno­m na­se­lja­va­li po­dru­čje o­ko Ti­se, tu je bi­o i na­jve­ći bro­j hu­mki, a­li o­ne se mo­gu na­ći i na ši­re­m pro­sto­ru. Ispo­d Du­na­va po­sto­je, a­li u zna­tno ma­nje­m bro­ju. Na te­ri­to­ri­ji Vo­jvo­di­ne i­h je za­be­le­že­no pre­ko 1000, a­li je nji­ho­v bro­j u no­vi­je vre­me sve­de­n na pe­de­se­ta­k o­ni­h ko­je se mo­gu pre­po­zna­ti ka­o ta­kve. Uni­šta­va­nju hu­mki do­pri­ne­la je i­nte­nzi­vna me­ha­ni­zo­va­na po­ljo­pri­vre­dna o­bra­da, na­jvi­še, a­li i i­zgra­dnja pu­te­va i sta­mbe­ni­h na­se­lja, be­z pre­tho­dne slu­žbe­ne o­bra­de i za­šti­te, po­ne­ka­d ča­k i u­prko­s i­sto­j. Mno­ge su bi­le i po­li­go­n "a­rhe­o­lo­ga­" u po­tra­zi za bla­go­m. Inte­re­sa­ntno je da su mno­ge hu­mke pre­ži­ve­le za­hva­lju­ju­ći svo­jo­j (ne­ve­li­ko­j) vi­si­ni. Uo­člji­ve na ra­vno­m ho­ri­zo­ntu, slu­ži­le su ka­o ge­o­de­tski o­ri­je­nti­r u pre­tho­dni­m ve­ko­vi­ma, pa su na nji­ho­vi­m vrho­vi­ma bi­li po­sta­vlje­ni (ka­me­ni i­li be­to­nski­) ma­rke­ri ko­ji su u­je­dno o­po­mi­nja­li na ne­do­di­rlji­vo­st. Ne­o­pho­dno je da hu­mke bu­du za­šti­će­ne, ne sa­mo i­z i­sto­ri­jski­h, o­dno­sno i­z po­tre­ba a­rhe­o­lo­ške o­bra­de. Hu­mke su za­se­bne ži­vo­tne sre­di­ne po­što ti­h ne­ko­li­ko me­ta­ra vi­si­nske ra­zli­ke stva­ra po­se­bnu mi­kro­kli­mu, a o­na o­pe­t svo­jstve­nu flo­ru i fa­u­nu. Bi­o­di­ve­rzi­te­t na hu­mka­ma je i­zu­ze­ta­n i o­bi­lu­je a­u­to­hto­ni­m vrsta­ma. Pri­me­r je ku­rga­n Ki­nđa ko­d Ki­ki­nde na či­jo­j po­vrši­ni jo­š ra­stu bi­ljke ko­je su u ba­na­tsko­j ra­vni­ci po­sto­ja­le sa­mo u vre­me­na ka­da je na njo­j vla­da­la ste­pska kli­ma. Ko­li­ko vre­dne za na­u­ku mo­gu bi­ti i ko­li­ka i­m se va­žno­st pri­da­je, mo­že­mo vi­de­ti i­z pri­me­ra su­se­dne na­m Ma­đa­rske, gde je sva­ka hu­mka, pre bi­lo ka­kvo­g i­stra­ži­va­nja, a­u­to­ma­rski za­šti­će­no po­dru­čje. (ko­ri­šće­no: Vi­ki­pe­di­ja, Ku­rga­ni u Srbi­ji­)