Budimo se rano, dobro smo spavali u svežini kraj reke Drine, bez obzira na saobraćaj sa suprotne strane objekta. Doručak i kafa na terasi nad vodom, pakujemo se i krećemo.
Već u devet smo u manastiru Rača. Značajno istorijsko mesto, davno zidan, a onda više puta rušen i obnavljan.
Od manastira kroz divnu prirodu i pored izletišta uz reku Raču proteže se pešačka staza duga par kilometara. Završava se kod izvora Lađevac gde uski kanjon i nekoliko brzaka čine atraktivan prizor. Mi smo, pošto žurimo, krenuli putem, kolima, pešačili smo samo zadnjih par stotina metara.
U selu Solotuša nadomak Bajine Bašte, a na obrocima Tare, tražimo srednjevekovni grad Solotnik. Teško nalazimo sagovornike, ali dobijamo uputstvo. Orijentir je crkva ispod stene nad kojom su ostaci grada. Stižemo do crkve gde zatičemo uređeno odmorište i informacionu tablu. Informacija kaže da penjanje do grada traje više od sat i po. U dilemi da li da krenemo, ispitujemo prvih stotinak metara uspona koji počinje širokim suvim rečnim koritom ispunjenim uglavnom krupnim kamenjem vrlo nezgodnim za kretanje. Izbijamo na prvu travnatu čistinu i konstatujemo da uspon zahteva suviše napora i vremena, odustajemo.
Krećemo na sever, prema Ljuboviji. U selu Trešnjica (Gornja) skrećemo prema kanjonu istoimene reke. U okolini kanjona su i ostaci starog grada, na dva mesta, Veliki i Mali grad. Ne znamo tačnu poziciju ovih ostataka, pa u selu tražimo sagovornika. Nema usputnih kuća, ne nalazimo nikoga, pa čak ni na mestu gde smo parkirali iako je tu crkva i još nekoliko objekata. Pešačimo uz reku do mesta gde počinju da se uzdižu stene kanjona. Izuvamo se i brčkamo noge u reci. Odustali smo od potrage za ostacima grada, vraćamo se do kola.
Upućujemo se prema Ljuboviji, prolazimo je i skrećemo ka manastiru u Sokolcu. Na velikom parkingu pred manastirom raspitujemo se pristup na Soko Grad, srednje vekovno utvrđenje. Do lokacije ima više od dva kilometra uz uspon, a niko nam ne garantuje da se može proći putničkim vozilom. Put sa tvrdom podlogom koji se nastavlja od parkinga prema tvrđavi daje nadu, krećemo kolima. Na usponu prolazimo kolone ljudi koji su se uputili peške. U par navrata šljunak koji je na usponu i u oštrim krivinama isklizavao ispod točkova zamalo nas nije zaustavio, ali ipak smo stigli do ispod samog kompleksa tvrđave. Da je bilo vlažno vreme sigurno ne bismo stigli toliko visoko.
Vraćamo se prema Ljuboviji i okrećemo prema Valjevu. U selu Gornja Ljuboviđa skrećemo desno i penjemo se serpentinama ka vrhu grebena na kome se nalazi Donja Orovica. Za razliku od skoro pustog planinskog prostora duž puta, u centru sela nailazimo na urbanu sliku, veliki broj objekata je, uslovljen malim prostorom proplanka zbijen u dva niza oko jedne ulice i malog trga. Jedan od objekata je crkva brvnara koju tražimo. Lepa brvnara i toplo svetlo popodnevnog niskog sunca, potpuno sam zadovoljan fotografijama.
Krećemo ka još jednoj crkvi brvnari. Crkva se nalazi u selu Skadar, na domak Pecke. Pomalo smo okasnili, nije sumrak, ali sunca ovde nema, slike će morati kroz fotošop (što izbegavam maksimalno). Zadržavamo se sasvim kratko i okrećemo ka Beogradu. U Valjevu se zadržavamo samo na kratko, kasno je i nema vremena za pristojnu večeru, završavamo sa uličnom pljeskavicom i jurimo dalje.
Po dolasku kući zatičem dve krvopije na sebi. Znam da se krpelji vade okretanjem suprotno od skazaljke sata, prihvatam se toga i vadim prvog. Drugi puca na pola, baš sam pametnjaković. Trčim u ambulantu preko puta, tamo završavam sa drugim, ali predostrožnosti radi sledećeg dana odlazim na kliniku za tropske bolesti. Nema terapije, treba sačekati indikacije. Nije ih bilo, imao sam sreće.
---
Dve godine kasnije, otkrio sam da se do srednjevekovnog Solotnika pristupa vrlo lako. Kolima se može prići do samog objekta iz dva pravca: iz sela Solotuše postoji put, a (dosta loš) put postoji i iz Kaluđerskih bara na Tari.
Naslovna strana
