Drugu noć zaredom prespavali smo u Veselinovoj i brata mu Svetozara kući. Sveža (skoro) planinska noć, mir i tišina (skoro) praznog sela, san čvrst i okrepljujući. Ustajemo, doručkujemo, pakujemo se, pijemo kafu i pozdravljamo sa Svetozarom.

Prvo zaustavljanje sledi odmah pošto smo prošli centar sela. Kuća narodnog heroja Stojana Ljubića nalazi se samo malo daelj od glavnog puta kroz selo. Okućnicu na kojoj se nalazi zajedno sa joć jednom zarušenom stajom, uveliko je okružila i po čela da osvaja šuma. Kuća je par decenija ranije renovirana sa očiglednom namerom da se u njoj postavi određeni sadržaj vezan za Stojana i Drugi svetski rat. Namera nije do kraja izvedena, kuća očigledno tavori bez namene. Vozimo dalje, do Ivanova.

Iako se atari sela Vujanovo i Ivanovo graniče, vozili smo dosta dugo do prve od dve odrednice u potonjem.

Prva tačka je deo puta kroz sela nazvan 'Uzbrdna nizbrdica' po tome se na tom mestu vozila sa ugašenim motorom kreću - uzbrdo. Proverili smo, sa našim autom se desilo slično, ali smo i konstatovali da je u pitanju optička varka.

Vozimo do pod prve obronke Radan planine. Na širokom ravnom području smešten je lep planinarski dom, Motel Radan. Nažalost, zatvoren je ne radi. Popili smo kafu sa vlasnicom, ona ima restorančić pored, ali odvojen od prostora motela. Čuli smo priču, vrlo sličnu pričama na drugim mestima, o našim naravima i pohlepi koje su i ovde umešale svoje prste i divno mesto za odmor pretvorile u predmet sudskog spora. Od nje saznajemo za još jedno interesantno mesto u blizini. Dva kilometra istim putem udaljeno je izletište koje je interesantno i kao prirodni fenomen, bifurkacija: vodotok se razgranava.

Na prevoju Delivode nalazi se izletište, ne mnogo uređeno, ali prostrano. U pitanju je velika zaravan pod šumom. Zaravan preseca vodotok koji se razgranava u nekoliko potoka.

Krećemo uz rečicu, par stotina metara dalje treba da se nalaze dve vodenice. Nismo mnogo lutali, vreme smo potrošili na traženje prohodne staze među travom i paprati koja okružuje tok reke. Jednu vodenicu smo našli. Prazna je i očigledno obnavljana pa ponovo zapuštena. Informacije o partizanskoj bolnici tokom Drugog svetskog rata u ovom objektu, nisu istaknute.

Vraćamo se sve do Bojnika. pa preko Lebana i sela Gazdare idemo do Rudnika Lece. Odnedavno sam u svoj spisak uključio i rudnike kao mesta zanimljiva i od značaja. Pored toga što već godinama skupljam minerale (nisam preterano pasioniran), fascinirale su me loše stvari ove industrije - ogromni iskopi (čitava brda potpuno sravnjena) i ogromne površine pokrivene jalovinom.

Stajemo pred kapijom rudnika, razgovaram sa čovekom koji je dežurno odgovorno lice. Nije dopušteno nikakvo snimanje upravnog dela rudničkog kompleksa, čak ni ulazne kapije. Ništa zato, odlazimo malo niže, snimam staru žičaru koja je nekad prevozila ruda, zatim idemo na kraj kompleksa i snimamo brdo jalovine.

Od rudnika preko sela Gazdare krećemo prema selu Bučumet. Ima ih tri: Donji, Srednji i Gornji. Idemo preko Srednjeg do Gornjeg. Imam podatak da u selu postoji njiva na kojoj se pod tankim slojem zemlje nalaze slojevi opala (ukrasnog kamena čiji kvalitet ide i do poludragog). Nemam tačnu gps poziciju, tražimo informatora. Selo je razbacano, grupe kuća su prilično udaljene. Najviše grupisanih kuća nalazi se na centralnom mestu sela (gledano na mapi). Tu saznajemo da treba da potražimo Borka među kućama stotinak metara dalje. Imamo sreće, našli smo Borka, a Borko je dovoljno ljubazan da pođe sa nama da nam pokaže njivu.

Prolazimo pred lepih kamenih ograda u selu. Eto, to je napravljeno od kamena sa te njive, kaže Borko. Usput objašnjava da je rađena provera naslaga i da je zaključeno da eksploatacija ne bi bila isplativa. Stižemo do njive i zatičemo jednu traku zemlje otkopanu i prekrivenu šarenim kamenjem. Uzimamo po nekoliko komada za uspomenu, vraćamo Borka njegovoj kući i nastljavamo dalje.

Prolazimo Medveđu i pre mesta Petrilje skrećemo sa puta. Prelazimo most preko Tularske reke i krećemo se uređenim izletištem sa podignutim senicama za odmor i okupljanje. Stižemo pred Ćorov vodopad. Spada među srednje visoke za Srbiju, vreme je sušno i ceo slap je sveden na tanki mlaz. Ispred slapa je postavljen drveni mostić za bliski pristup vodi.

U Sijarinskoj Banji smo bili nedavno. Ipak, nismo se okupali, idemo ponovo.

Prošli put smo stigli po mraku. Sada, uz puno sunce, šetamo mestom i beležimo prizore. Ne gubimo ipak previše vremena, žurimo na bazene. Veselin i ja ulazimo, Damjan ostaje da čuva kuče. Odmah po ulasku konstatujem propust, aparate i mobilne smo ostavili u kolima, sigurnosti radi. Tako ostadosmo bez slika našeg tuširanja pod gejzirom, ali ne budite razočarani, osim gejzira prizor nije baš atraktivan.

Gotov vikend, vraćamo se kući.