Drugi dan u Novom Pazaru počinjemo rano, program obilaska je krcat. Doručkovali, spakovali se i već u 8 sati smo ispod Starog Rasa na Pazarištu.

Penjemo se stazom prema vrhu na kome se tvrđava nalazi. Prilikom prošle posete nisam odabrao naajbolju stazu za pristup. Ovaj put sam iskusniji, na račvanju skrećemo stazom levo. Staza se postepeno uspinje, široka je i lako se stiže do cilja. Već imam dovoljno fotografija, pravim samo još po neku, ali ovog puta imam i dron pa će biti i vazdušnih kadrova.

Ne silazimo do podnožja, negde na trećini pre kraja staze jedan puteljak se odvaja ulevo. Zaintrigiran, skrećem. Nailazim na pećinu delimično ozidanu sa par konzerviranih (osnova) objekata ispred. Nema nikakve informacije. Očigledno, važan arheološki lokalitet. Po povratku, nazvao sam turističku organizaciju i saznao da se radi o Monaćkim pećinama, isposnicama, mestu na kome je u vreme Svetog Save ispisan tekst Vukanovog jevanđelja.

Vozimo se do obližnjeg Manastira Sopoćani. Pored ogromnog značaja manastira, divimo se i lepoti crkve. Dojam ostavlja i široki trem građevine, sa svoje tri oslikane kolonade.

Ponovo pored Starog Rasa, kroz Sebečevo, spuštamo se do sela Crkvine i stajemo pred prodavnicom. Pokušavam da se raspitam za lokaciju Smolućkih pećina, mestu gde su nađeni tragovi boravka ljudi još iz paleolita. Posle nekoliko pokušaja da nam objasni put, shvata našu sumnju da ćemo uputstva tačno ispratiti, Edin, vlasnik prodavnice kreće sa nama. Vozimo seoskim putem kilometar i po, a onda stajemo kraj novosagrađene minihidroelektrane. Hodamo uz reku još šesto metara i stužemo ispod pećine. Kratka strmina do otvora, jedno pedesetak metara, prekrivena klizavim lišćem i sipkom zemljom, pokazala se vrlo zahtevnom. Pećina je dovoljna za boravak nevelike grupe ljudi i ništa više od toga. Na lokaciji ne postoje nikakve informacije i porad velikog značaja izvedenih nalaza. Pristup nije uređen, treba ponei štapove za penjanje. Vraćamo Edina u prodavnicu i zahvaljujemo mu se.

Blizu smo Tutina, kratka vožnja krivudavim kanjonom reke i stajemo kod pumpe u centru. Treba nam informacija, a pumpa je mesto gde se najlakše može dobiti. I upravo nam se jedan prolaznik priključuje da nam pomogne. Lokalitet na Crkvinama nije daleko, ali kad se uđe u splet uličica, lako se može pogrešiti.

Stajemo na lokalitetu Crkvine koji je vredno arheoloćko nalazićte, s obzirom na njemu su nađeni ostaci manastira sa crkvom za koje narod veruje da su vezani za kraljeve Dragutina i Milutina (znači 13. vek). Na istom mestu danas je groblje.

Još jedan objekt koji se danas nalazi na istom mestu je Crkva Svetog Petra i Pavla. Zaštićena je kao spomenik kulture, ima istorijski značaj.

Južno od Tutina je Godovo, idemo da potražimo pećinu, zaštićeni spomenik prirode. Selo je ravničarsko, malo je, svega dve-tri grupe kuća. Ne nailazimo ni na koga od meštana. U blizini jedinog brda u okolini koje je logično mesto za ono što tražimo stajemo pred kućom u čijem dvorištu vidimo parkiran auto. Pokušavamo da dozovemo nekog od stranara, ali odziva nema. U dilemi stojimo neko vreme na istom mestu i na, sreću, pojavljuje se čovek na traktoru koji zaustavlja tano pored nas. Ispostavilo se, vlasnik kuće. Odmah prihvata da nas povede. Prelazimo put, zatim veliku livadu, pravo prema brdu. Staza skreće iza krivine brda i tu se malo lomatamo kroz šikaru, ali samo stotinak metara.

Već sam ulaz u Godovsku pećinu je impozantan. Kad smo ušli, na iznenađenje, našli smo se u retko velikom holu. Nismo zalazili dublje, i ovaj doživljaj je dovoljan, a po rečima našeg vodiča, pećina ima dva nivoa. Ovo je donji, a drugi nivo ima izlaz na suprotnoj strani brda.

Vraćamo se do Tutina pa okrećemo na Ribariće. U Ribarićima odmah po ulasku u mesto skrećemo preko Ibra i vozimo se uskim putem sa oštrim serpentinama visoko do Manstira Crna Reka.

U Manastiru Crna Reka ispravljam propust od prethodne posete kada sam propustio da obiđem crkvu. Nisam bio svestan da moram proći ceo ulazni deo kopleksa i nastaviti stotinak metara dugom popločanom stazom sve do mesta gde su stari konak i crkva. Crkva je potpuno jedinstvena, nalazi se u adaptiranom pećinskom prostoru oko koga je uz stenu dograđen spoljni zid sa drvenim doksatima. Nažalost, za fotografije je malo svetla u i oko crkve. Spolja su visoke litice klisure, unutra je osvetljenje, s razlogom, potpuno disretno.

Nazad u Novi Pazar da dovršimo spisak.

Prvo do Novopazarske Banje. U njoj se nalazi staro kupatilo Terme, odnosno Hamam iliti Stara banja. Zgrada je iz turskog doba, a i danas uredno funkcioniše po utvrđenom rasporedu kupanja.

Dok smo još u banji raspitujemo se za pristup na arheološku lokaciju, na lokalitetu Gradina u selu Postenje.

Ispostavlja se da je najlakši pristup baš sa ovog mesta. Iz banje se ide putem koji se uspinje do zadnjih kuća, a zatim se posle jedne velike krivine na vrhu brda nastavlja peške. Nismo imali mnogo problema da stignemo do vrha brda, jedini je bio to što je put pun rupa, a mnoge od njih su udarne. Zato smo pri povratku, a bio je već skoro mrak, vozili vrlo oprezno. Na vrhu brda je proširenje, dovoljno za parkiranje desetak vozila, vidi se da je ovo mesto čestih poseta.

Gradina u Postenju se sa ovog mesta vidi, ona se nalazi na sledećem brdu, a do nje vodi staza koja ide grebenom. Ne može se zalutaati, brdo je golo. Problem nastaje na kraju prvog brda. Usek je dubok, a od podnožja počinje šumica kroz koji se treba popeti do vrha brda. Pri kraju uspone postaje jako strm, treba poneti štapove. Veselin odustaje na početku useka, ostaje da sedi na čuki i razgleda okolinu. Uspevam da se popnem do zaravni i konstatujem jako veliki broj objekata na maloj površini. Žao ni je što smo malo okasnili, svetla nema dovoljno.

To je bilo to vratićemo se ponovo, ovo je vrlo inspirativan kraj.

Desilo se da je istoga dana i naš drug Mile posetio Kuću Simića u Kruševcu, tako da su i njegove fotografije priložene ovde.