KOMPLETNA BAŠTINA SRBIJE

Zgrada je najnovijom intervencijom u sklopu rekonstrukcije železničke pruge, dubokim kanalom potpuno odvojena od pruge.
Svi otvori, i vrata i prozori su potpuno zazidani.

Izgleda da je ovde bilo dosta nepoželjnih posetilaca.

Do 1860 most je bio drveni, a tada je ozidan ciglama.
Dva vodotoka se tu, ispod mosta mimoilaze na manje od 10 metara. Tok reke-rečice Zlatice (Arange) teče u smeru jug-sever, dok potok Đukošin dolazeći sa zapada, skreće tik pred mostom, kroz prvi njegov luk u smeru sever-jug.
Pošto obe rečice, osim u periodu padavina, uglavnom stoje, teško je proveriti gornji navod.
Inače, most je pre renoviranja i pretvaranja u betonsku gredu, bio sav u lukovima, elegantan, kameni.

Voz se ovde zaustavljao da dopuni rezerve vode, za pogonsku paru. Razlog: voda u Mokrinu je po sastavu bila najmekša od svih na celoj trasi ovog voza. Podatak je, po rečima lokalnog istoričara-amatera Miloša Despotova, pronašao Raša Popov (takođe Mokrinac) u jednoj knjizi o legendarnom vozu.

Probali smo vodu u Mokrinu, stvarno se oseća da dolazi je arterska (dubinska) i da nije kalcifikovana.

Stanica se rekonstruiše (mart 2022.)

Na samoj stanici naišli smo na grupu radnika na pauzi. U trenutku smo započeli vrlo živu konverzaciju o fotografisanju, stanju radova i situaciji u svetu.

Ivan Sarić je bio impresivna ličnost. Svestrani sportista (atletika, rvanje, boks, fudbal), veoma uspešan kao takmičar biciklista. Osim toga, pionir vazduhoplovstva, konstruktor i pilot na sopstvenoj letilici.
Prvi put je poleteo 1910. godine u Subotici.

Vrlo savremeno projektovana zgrada, moglo bi se pretposaviti da nije starija od pola veka.
Brojni su koloseci u stanici, ovo je vrlo frekventna pruga. Po stanju oko stanične zgrade izgleda da se na stanici ne zaustavljaju putnički vozovi.

Jedna od dve uspomene na tursku vladavinu u ovom gradu.
U zgradi se svojevremeno nalazila i pošta.

Stanica se ne koristi. Šest koloseka ispred stanice urasli su u debelu i visoku travu. Jedna jedina pumpa za vodu za sada još stoji na svom mestu.
Pored nekadašnjeg WC-a, okačen na zid stoji starinski lavabo sa česmom, izrađen negde u Mađarskoj.

Nekada davno: na velikom, kockom popločanom okretištu, pred dolazak voza, jedan za drugim, poređani fijakeri. Kočijaši u klompama nabijenim slamom, konji zabavljeni grickanjem ovsa u vrećama okačenim o vrat.
Voz se čekao na dugom popločanom i natkrivenom izlazu na peron, lepo ograđenom - za svaki slučaj.

Jedna od dve skele koje preko Dunava spajaju Srem i Bačku.

Stara zgrada još izgleda solidno, ali krov je počeo da propada.
Zgrada u jednom delu ima stanare.
Bilo je to važno železničko čvorište. U prostoru između prvog i zadnjeg koloseka (jedini su vidljivi), ima mesta za još najmanje tri, što znači da ih je bilo pet.

Lep zeleni drvored koji ide celom dužinom pročelja zaklanja zgradu, tako da ima malo zgodnih uglova za snimke.
Tražili smo okretnicu za lokomotive. Telefonom smo dobili uputstva od železničara koji, inače, stanuje u okviru kompleksa. Čak ni uz ta uputstva nismo uspeli u potrazi, jer je, po sećanju navedeni prostor potpuno zarastao u mladice i grmlje.

Signalni farovi postavljeni su 1909. godine. Aktivno su radili do šezdesetih godina, kada su isključeni i počeli da propadaju. Spasla ih je restauracija izvedena 2000. godine. Zaštićeni su kao spomenik kulture i jedinstveni su u Srbiji.
Nema ih više na našim rekama.

Sagrađena je krajem 19. veka, prema tipskom projektu koji je oblikovao većinu predratnih železničkih stanica u Vojvodini.
Stanična zgrada je dobro očuvana.
U nekadašnjoj putničkoj čekaonici izložena je muzejska postavka vezana za istoriju železnice koju je postavio Klub ljubitelja železnice 'Pančevo',

Prvobitno planiran kao zgrada hipotekarne banke, po završetku Drugog svetskog rata zgradu je preuzela PTT služba Pančeva.
Predstavlja prvu moderno zidanu monumentalnu građevinu grada.

Ova zgrada je u tursko vreme bila zgrada pošte, tzv. menzulana.
Danas je u njoj ugostiteljski objekt.

Zgrada stanice je prvi objekt izgrađen po oslobođenju u Jugoslaviji. Rat još nije bio završen kada su započeti planovi za gradnju, a završena je u septembru 1945. godine.
Ispred stanice postavljen je visoki obelisk posvećen borcima koji su poginuli u oslobađanju grada tokom oktobra 1944. godine.

Na peronu je zabranjeno fotografisanje. Jedva smo izmolili za dozvolu da snimimo spomen ploču na zidu stanice, uslov je bio da sačekamo da voz koji upravo ukrcava putnike ode iz stanice.

Preko mosta sada ne ide saobraćaj, most je pešački.
Masivna železna konstrukcija, kakvih još malo postoji i lep pogled sa mosta na Drinu i okolinu.

Nekoliko stubova i kratak šinski kolosek ostavljeni su da svedoče da je ovde nekad bila jako važna železnička stanica. Bila je to u ono vreme granica svetova, zadnja stanica austrougarskog carstva pre prelaska na orijentalni Balkan.

Namenski je građena za veliki telefonski promet. To je prvi takav objekt u Srbiji.

Ovde je počeo i nedaleko odavde završio poslednji let pionira slovenačke avijacije. Bilo je to 1911. godine.

Koriste je uglavnom poljoprivrednici za obradu svojih njiva koje se nalaze sa druge strane Dunava.

Signalne stanice ovog tipa služile su na opasnim delovima Dunava (klisure Kazani) kao obaveštenje/upozorenje brodovima da je deonica slobodna, odnosno zauzeta prolaskom broda iz suprotnog pravca. Podignut balon je bio signal da deonica nije slobodna.

Potpopljena je izgradnjom Đerdapske brane.
U Muzeju PTT u Beogradu postoji maketa ovog objekta.

Podignut je kao reparacija, ratna odšteta Nemačke.

Zgrada je ostala jedino svedočanstvo. Pruga i peroni su uklonjeni, a zgrada stoji na malom trgu opkoljena blokovima savremenih zgrada.

Lako prepoznatljiv objekt za sve nas koji smo putovali tih davnih, šezdesetih-sedamdesetih godina prošlog veka.
Sve je tu od onog što pamtimo, samo jedno nedostaje - nema šina, ni perona. Nova stanica i pruga su sada daleko. Više od dva kilometra.

Jedan od dva mosta preko Lepenice za vozila, u samom centru Kragujevca. Izgrađen je 1923. godine, a proglašen spomenikom kulture 1997.godine.

Izgrađen je 1923, a status spomenika kulture dobio 1997. godine. Objekt se izdvaja po jedinstvenom inženjerskom rešenju i jednostavnim oblicima, podređenim nameni.

Most je izgrađen 1927. godine i ima status spomenika kulture. Vrednost mosta čini jednostavna i nenametljiva arhitektura.

Vodotoranj je služio za potrebe železnice.
Danas je u lošem stanju, deo krova je urušen.

Stanica se nalazi na prometnom delu pruge. Deo zgrade se koristi kao poslovni prostor tako da je zgrada u dobrom stanju.

Ljubljana ima Tromostovje, a Ćuprija četiri mosta, jedan uz drugi. Doduše, samo jedan povezuje obale, ostali su davno svedeni na ostatke.
Pored gvozdenog, jedinog preživelog, a koga su gradili Nemci, tu su ostaci prethodnog mosta drvene konstrukcije, a tu su i stope na koje su se oslanjali bliži turski i malo dalji, rimski.
Ovakav prizor, cela istorija mostogradnje na jednom mestu, jedinstven je u Srbiji.
-----
Uz reku Moravu, a u visini ovih mostova podignut je veoma lep, Moravski park.

Postavljena je na trgu pred železničkom stanicom.
Uz lokomotivu nije postavljen tender.

Ovo je najduži most sa jednim lukom na Balkanu.
Građen je 1903. godine. Prilikom gradnje, za vezivni materijal su korišćena kokošija jaja. Potrošeno ih je preko trideset hiljada.

Prilaz mostu sa strane je skoro potpuno onemogućen, tako da je skoro nemoguće snimiti ga u punoj veličini.
Ipak, upitali smo stanare iz obližnje kuće i oni su nas sproveli kroz dvorište i niz improvizovane metalne stepenice (prilaz je dosta strm) do korita reke, odakle smo imali odličan pogled.

Na stanici se, pored uobičajenih objekata i instalacija nalaze i:
- spomen ploča prvom štrajku radnika iz 1920. godine,
- spomen ploča na mestu hapšenja Milenka Brkovića Crnog.
Ispred stanične zgrade postavljena je bista Milenka Brkovića Crnog.
Kompleks stanice nije zaštićen kao spomenik kulture, ali kako su mnogi slični objekti po drugim mestima već u procesu ili statusu zaštite, nadamo se da će to biti slučaj i sa ovim.

Trasa uske pruge koja je od Užica vodila prema Sarajevu, posle ukudanja voza sedamdesetih godina, ostala je sačuvana sve do jezera Vrutci.
Šine su uklonjene, a nasip je asfaltiran u dužini oko 5 km. Ostali deo trase je pokriven makadamom.
Tuneli su sačuvani i osvetljeni, takođe i željeznički mostovi.
Trasa celom dužinom ide kanjnom reke etinje, tako da je to sada jedinstveni ambijent za šetnju i vožnju biciklom.
Klisura Đetinje je zaštićena kao Predeo izuzetnih odlika.

Nismo ranije znali za ovu turističku atrakciju i malo je reći - bili smo oduševljeni.

Polazi se sa železničke stanice u Mokroj gori. Na 14 km dugoj pruzi prolazi se kroz mnogo tunela i četiri usputne stanice.
Dva puta ste pri tome na istoj geografskoj širini i dužini, jer voz, penjući se na malom prostoru, bukvalno pravi liniju osmice.
Voz staje po jednom na sve četiri usputne stanice, jednom da biste na doručak i piće i malo prošetali lepo uređenim stazama pod visokim borovima, drugi put da biste dodirnuli "ludi kamen" (što ne preporučujemo, iako nismo sujeverni) i još par puta da uposlite kamere.
Ceo krug traje dva i po sata.

Iako je tura osmišljena po strogim pravilima komercijalnog turizma, sve je odmereno i ništa ne kvari doživljaj.

Izgradnjom obližnjeg autoputa, smanjena je potreba za gradnjom mostova na Moravi, tako da će ovaj tradicionalni način prevoza ovde živeti još dugo.

Objekt je temeljno rekonstruisan i pri tom je prenet na mesto u neposrednoj blizini.
Ima skoro istu namenu kao i u doba Turaka kada je u njemu bila poštanska stanica.

Jedna od dve skele u Kukljinu i okolini.

Originalno građena za potrebe Hipotekarne banke.

Spomenik podignut Kozacima izbeglim iz Rusije tokom Oktobarske revolucije, koji su posle demobilizacije prihvatili da grade put na vrlo teškoj trasi. Usled vrlo teških uslova rada, mnogi od njih 5000 su tokom izgradnje izgubili život.
Na ovom mestu započinje trasa puta prema Bosilegradu.
Još jedan spomenik (Ruski spomenik) je postavljen otprilike na polovini puta.

Posle demobilizacije, poslovi se nisu mogli lako naći. Tako se cela bivša vojna jedinica prijavila za ovaj težak i zahtevan poduhvat.
Deo puta je u skorije vreme asfaltiran. Taj deo se završava kod planinarskog doma, 2 km posle Krive Feje.
Ruski spomenik se nalazi 12 km dalje, na najvišoj tački puta, tj. na prevoju ispod vrha Besna Kobila.
Ostatak puta prema Bosilegradu, slabije se koristi.