KOMPLETNA BAŠTINA SRBIJE

Pre urušavanja, ovo je bila reprezentativna kuća panonske kulture.
Iza stambenog dela, u nizu su išle ostava sa konjskom opremom i potrebnim alatom i konjušnica (obe su i danas sačuvane). Tradicija porodice je bila uzgoj konja.
U istoj nekada su postojali planski postavljeni bunari na đeram, koji je bilo 13. Iako su zaštićeni, danas ne postoje.

Kuća je, spolja gledajući, nedavno vrlo lepo sređena, sa postavkom vezanom za život u kući.
Posete se najavljuju. Radno vreme je od 9 do 14. časova.

U vremem naše posete, kuća je bila zatvorena.

Kuća je dobro očuvana i nedavno renovirana.
Nema obaveštenja o statusu objekta, kao ni o mogućnosti posete.

Moguće je samo slikanje "preko tarabe", kapija je zaključana, a informacija ne postoji.

Adresa: Ul. Lenjinova br. 68

Zavičajna kuća petrovačkih Slovaka, po obaveštenjima na internetu, trebalo bi da je deo lokalnog muzeja.
Međutim, na lokaciji ne postoji nikakvo obaveštenje o eventualnoj postavci i mogućnosti obilaska.
Kuća nije otvorena za posete.

Kuća je u vlasništvu Pokrajinskog zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Renovirana je, a okućnica sređena i ograđena.
Ispred kapije je postavljena tabla sa informacijom.

Kuća se nalazi pri kraju prilično duge ulice sa malo istaknutih kućnih brojeva.

Nismo zatekli nikoga od stanara, niti komšija. Slikali smo bez pitanja, i "preko tarabe".

Ambijent okućnice bogate poljoprivredne familije potpuno je očuvan. Prednje dvorište je, osim uličnim zidom, sa druge tri strane okruženo stambenim i ekonomskim objektima. Celo je popločano kvalitetnom ciglom.

Mada vlasnici više ne stanuju u njoj, kuća je solidno očuvana.
Na prvi pogled se prepoznaje okućnica dobrostojećih, vrednih vojvođanskih paora sa početka 20-tog veka. Između dva velika stambena objekta prostire se široko, ciglom popločano prednje dvorište, iz koga se kroz široku drvenu kapiju ispod lepo ukrašenog ambara prelazi u zadnje, ekonomsko.

Kuća sa uzdignutim podužim tremom (kong ili gong) i lepim dvorištem.
Pravljena je od pletera i blata.

Meštani su nam rekli da u kući živi starija žena. Međutim, iako smo zvonili (na vratima postoji električno zvono) i kucali na prozore, niko nam se nije odazvao.
Kapija je niska, pa smo napravili par snimaka. Bez mnogo rezultata, jer je zelenilo na dvorišnoj strani potpuno prekrilo trem koji se vidi na staroj slici koju smo skinuli sa neta.

Kuća, čini se, nema stalne stanare. Ipak, objekt i fasada su u (relativno) solidnom stanju. Očuvana je plitka plastika na pročelju, kao i na ukraćenomj zabatu. Šalukatre koje daju poseban šarm objektu, drže se, ali neće dugo.
U dvorišu, dužinom bočne strane kuće ide klasični kong (dali smo sebi slobodu da zavirimo preko ograde).

Kuća pored estetskog ima i istorijski značaj. Zgrada i okućnica su tipični objekti dobro stojeće poljoprivredne porodice sa početka 20. veka. Pored toga, u njoj je početkom 1943. godine osnovan Mesni odbor AFŽ.

Kuće je ujedno i zavičajni muzej, a i mesto na kome se godišnje, početkom oktobra, održava folklorni susret dece - Kukuruz fest.

U okviru poseda su dve seoske kuće, natstrešnica sa stolovima za skupove i drvena kula-vidikovac.
Ova i još osam okolnih okućnica stavljene su pod zaštitu kao prostorna celina sa idejom da se uspostavi etno park sa bogatim sadržajem.
Posete - po najavi.

Vlasnica je u momentu naše posete bila odsutna - nalazila se na sajmu turizma.

Kuća je srušena 1991. godine.

Kuća je građena u bondruk varijanti ispunjenoj čatmom, krov je pokriven biber crepom. Ulaz sa bočne strane krasi rezbareni mali drveni trem sa ogradicom.

Kuća se ne koristi, niti se održava. Postoji opasnost od urušavanja.
Mali trem na bočnoj strani, zatvoren ukrasnom drvenom ogradom, video sam na svega par kuća i to samo u Sremu. Dekoracija me najviše asocira na ukrašene ambare (koševe, kotobanje) kojih je u Sremu bilo, a ima ih još, dosta.

Vajat u okviru okućnice se vezuje za ime Hajduk Stanka iz romana Janka Veselinovića.
Po rečima starije gospođe, vlasnice, kuću je početkom 20. veka gradio meštanin veterinar.

Izgrađena početkom 19. veka, zaštićena kao spomenik kulture od velikog značaja, sada je pretvorena u Centar za kulturu Grocke. U njoj se redovno održavaju aktivnosti, skupovi i prezentacije.

Nažalost, bila je nedelja, neradni dan za ovu kuću.
Tako su jedini zabeleženi, ostali snimci "preko plota".

Nekoliko vrednih spomenika kulture, baš u centralnm jezgru Grocke je zauvek izgubljeno. Neki su potpuno uklonjeni, a neki predstavljaju samo gomilu šuta.
Ova lepa kuća, vlasnika zanimljive životne priče, nažalost, neće više doživeti stari sjaj.

Adresa: Vase Čarapića 94
KUĆA JE PORUŠENA

Nastala je tokom 19. veka. Početkom 80-tih godina 20. veka, u toku renoviranja, preseljena je sa poseda porodice Ranković na sadašnje mesto - pored osnovne škole u Draževcu.
U kući je, inače, živeo i poznati političar Aleksandar Ranković.

Stara kuća se nalazi na privatnom posedu. Nastala je između 1830. i 1840. godine
Kuća, po tadašnjoj uobičajenoj pripravnosti na bežaniju, ima vrata i sa zadnje strane.
U kući postoji i odžaklija u koju smo zavirili.

Na putokazima prema kući prezime je navedeno kao "Jevtić".
Bračni par Todorović, sadašnji vlasnici imanja, ljubazno su nas primili i proveli kroz kuću i posed, ali morali su da se požale na mnogobrojne nesavesne posetioce koji bez ikakvog zazora i oglašavanja ulaze u dvorište, pokušavajući da priđu objektu. Stara kuća se, naime nalazi na privatnom posedu.

Objekt je u solidnom stanju. Naslednici ga održavaju i planiraju detaljnu rekonstrukciju.

Zatekli smo vlasnika, mladog gospodina Vladu Stevanovića, u sređivanju dvorišta i pripremama za temeljno renoviranje stare kuće. Kaže da je posed u vlasništvu njegovih već više od 400 godina, a da je sama kuća stara skoro 200 godina. Ima veliku želju da pored kuće sredi i proširi pomoćne objekte i stvori ambijent za uživanje, kako svoje, tako i svojih naslednika.

Kuća je u privatnom vlasništvu, perfektno očuvana i koristi se.
Familija Žmurić nije imala naslednike, kuća je u skorije vreme otkupljena.

Jedan od malobrojnih objekata narodne gradnje sačuvanih u perfektnom stanju. Nažalost, nova visoka kapija sprečava radoznale poglede (svako ima pravo na privatnost). Ljubaznošću komšinice, kuću i vajat smo snimili iz njenog dvorišta, nadajući se da nikoga nećemo naljutiti.
Inače, u krugu kojih 100m, videli smo još nekoliko starih seoskih kuća kojima bi trebalo posvetiti malo pažnje.

Kuća je prostrana, sa širokim natkrivenim doksatom.
Enterijer kuće obiluje interesantnim detaljuma - vrata, prozori, čak i jedan jedinstveni ugaoni orman.
Ispod terase je podrum, koji je renoviran, ali strogo prema originalnoj izvedbi.
Kuća je i dalje u vlasništvu potomaka.

Vlasnik, gospodin Žujović, potomak graditelja kuće, bio je dovoljno ljubazan da nama, radoznalcima bez ikakve najave, otvori vrata i pokaže celu kuću. Imali smo sreće, kaže, što smo ga zatekli kod kuće; obično je na traktoru, negde u njivi.

Vlasnici kuću koriste kao vikendicu, a komšije su tu da nadgledaju.

Do pre dvadesetak godina u ovoj kući je živela porodica Miletić. Zatiranjem sela u interesu površinskog kopa, prestao je svaki interes za održavanjem pripadajućih spomenika kulture, pa i ove kuće.

Sadašnja vlasnica kuće stanuje u novosagrađenoj, susednoj. Sa puno emocija nam je pričala o svom detinjstvu provedenom u staroj, koja već dugo stoji na izdisaju, upravo pred njenim očima.

Ova skladna građevina, zavidnih dimenzija, postoji samo kao (filmska) fasada. Sve što je iza ovog lepog pročelja je - zarušeno. Kuća je bila velika, imala je šest prostorija.

U lepo sređenom dvorišćtu prepunom cveća, primila nas je gospođa Dimitrijević, koja je u ovu kuću došla kada se u staroj kući još vodio kompletan život.

Kuća je nastala je sredinom 19. veka. Objekt je preseljen sa više stotina metara udaljene lokacije gde je originalno izgrađen. Preseljenje je izvršeno 1908. godine.
Po rečima domaćina, ceo gornji sprat je podeljen na dve sobe, dok se u prizemlju nalazi podrum.

Primio nas je gospodin Zoran koji je vlasnik ostalih objekata na okućnici, dok je vlasnica stare kuće njegova sestra od strica. Pošto ona nije bila prisutna, nismo hteli da narušavamo red i obilazimo kuću odsutnog vlasnika.

Parcela označenoj na mapi na stranici ZZZSK kao mesto na kome se nalazi zaštićeni objekt je potpuno praza, dok se oko nje nalaze parcele popunjene novoizgrađenim kućama.

Potomci Petra Dobrnjca, vojvode iz Prvog srpskog ustanka, poklonili su ovaj komad zemlje Požarevcu.
U kući koja je potom izgrađena, zasnovan je Fond Petra Dobrnjca, odnosno Kuća Dobrnjčevih kako se danas naziva. Kuća čuva postavku iz vremena Prvog i Drugog srpskog ustanka.
Posete su moguće samo uz prethodnu najavu.

Kuća je napuštena. Objekt nije oštećen, ali neće moći dugo bez ičije pomoći.

Kuća je demontirana 2006. godine i pripremljena za preseljenje u etno park na Tulbi u Požarevcu.

Kuća više ne postoji. Nalazila se u zadnjem dvorištu seoske okućnice. Komšije kažu da je drvena građa sačuvana.

Kuća ne postoji. Negde početkom veka kuću je kupio drugi vlasnik, a po njegovoj smrti, objekt je usled neodržavanja propao.

Inače, interesantno je da vlasnika Nenada Stojadinovića niko u selu nije znao po pravom imenu, svi su ga zvali Miloš. Zbog toga smo imali peripetije da saznamo gde se objekt nalazi, odnosno šta se desilo sa njim.

Verovatno jako lep objekt sa lučnim tremom i velikim krovom od ćeramide. Utisak je nemoguće proveriti, pročeljnje je zaklonjeno olupinama vozila, a ostatak zelenilom.

Kompleks zgrada sa dvorištem

Kuća se nalazila na mestu sadašnjeg površinskog kopa rudnika Kolubara.
Meštani su nam potvrdili da kuća više ne postoji.

Iako predstavlja spomenik kulture od velikog značaja, kuća je napuštena.
Domaćinstvo obuhvata staru kuću (zaštićeni objekt), mlekar (zgrada bondručna, zarušena), čardak (pred padom), štala.
Za života vlasnice, kuća i posed su, uz pomoć države, bili reprezent seoskog života i graditeljstva.

Za života vlasnice, kuća i posed su, uz pomoć države, bili reprezent seoskog života i graditeljstva.

Kuća je deo seoskog domaćinstva familije Ilić.
Danas se koristi samo prizemlje, koje služi kao skladišno-produkcioni prostor.
U blizini (na ravnom delu pri Kolubari) nalazi se vodenica Ilića. Sa 10 kamenova, ona je najveća u Srbiji.

Pristup kući je moguć samo kroz dvorište druge kuće. Ako pitate nekog od Ilića, propustiće vas i pokazati vam objekt.
Mi smo pitali dole, u vodenici i ispostavilo se da je iz iste familije kao i vlasnici kuće.

Veliki centralni dimnjak sugeriše da je u kući postojala (ili postoji) odžaklija.
Zgrada je u solidnom stanju, ali je krov na nekoliko mesta popustio i potrebna je hitna rekonstrukcija.

U povratku prema selu sreli smo vlasnike kuće. Veoma im je stalo da se objekat obnovi i sačuva, ali sami nemaju mogućnosti da to izvedu. Po iskustvu sa drugih lokacija, nema mnogo nade u pomoć sa strane.

Da Zakon o kulturnim dobrima i prateći pravilnici nisu usklađeni sa mogućnostima i potrebama na terenu, ovde imamo konkretan dokaz. Da li će novi Zakon o kulturnom nasleđu doneti pozitivne promene, videćemo.

Na ovoj se zgradi, i u ovakvom stanju, mogu naslutiti estetske vrednosti kojima se dičila.
Sada je, međutim, iako pod zaštitom države, postala samo velika opasnost za porodicu vlasnika čija se nova zgrada nalazi neposredno uz ovu.

Vrlo karakterističan i lep spratni objekt nije se urušio samo zahvaljujući debelim podupiračima sa dve strane.

Ne mogu razumeti da za održanje ovakvog objekta nisu izdvojena sredstva.
Nekad skladna i, za ono vreme, velika građevina, sada čeka da nekome padne na glavu.

Kuća još stoji, zidovi su goli, krov postoji, otvori su bez drvenarije. Okolni prostor je potpuno obrastao šikarom, tako da je objektu nemoguće pristupiti.

Zgrada je premeštena sa prvobitne lokacije u etno-istorijski kompleks Brankovina.
U ovom vajatu je rođen naš poznati pisac Ljuba Nenadović.

Ovo je najstarija zgrada u Valjevu. Građena je u 18. veku.
Danas se u zgradi nalazi istureno odeljenje valjevskog muzeja.
Iz turskog zatvora koji se nalazio u podrumskoj prostoriji su 1804. valjevski knezovi odvedeni na gubilište.

U vreme naše posete muzej nije bio otvoren.

U stilski tradicionalnom šumadijskom objektu, nalazi se muzej.
Muzej je faktografski dobro opremljen.
Ranije se ovde nalazila galerija slika, odnosno legat.
Građena je kao stambeni objekt za upravnika kraljevskih vinograda.

Veliki objekt, očigledno dom bogatije familije. Nalazi se na strani brda koje se spušta u usku dolinu koja deli atar Toponice na dva dela. Pedesetak metara ispod kuće kameni zidovi takođe velikog objekta, verovatno štale.
Okućnica se prostire uz okućnicu kuće koja je pripadala Petru Kićevcu i koja je, takođe, proglašena spomenikom kulture.

Pogled sa mesta na kome se kuća nalazi je širok i veoma lep.
Nažalost, kuća je napuštena i nalazi se u jadnom stanju. Šteta, kuća je reprezentativna, u susedstvu je značajan objekt, a mesto na kome se obe nalaze je vrlo atraktivno.

Adresa: Ul. Stanoja Glavaša 18

Nalazi se u krugu bolnice. Vlasništvo je Milutina Stojanovi?a. Prema kazivanju sadašnjeg vlasnika ku?u je podigao neki Vidojko 1820. godine, kada je u Jagodinu došao iz Kamenice kod Niša. Nastala po?etkom DžIDž veka, u doba oslobo?enja od turske vlasti, pa i od turskog uticaja u svim oblastima ljudskog stvaranja, gra?evina predstavlja tipi?an primer srpske moravske ku?e nastale pod uticajem naše seoske arhitekture, Ovakva tipi?na moravska gra?evina sa?uvana gotovo u originalnom izgledu predstavlja pravu retkost i živ primer moravskog na?ina gra?enja krajem DžVIII i po?etkom DžIDž veka.
(https://nasledje.gov.rs/indedž.cfm/spomenici/pregled_spomenika?spomenik_id=45790)

Po gabaritu ovo je možda najveći stambeni objekat tradicionalne gradnje u seoskoj sredini u Srbiji. Po estetici, takođe, spada u najvišu klasu.
Nekoliko detalja karakteriše ovaj objekt: lučno ozidani široki podrumski ulaz,
dekorativna plastika nad ulazom i prozorima, ukrasni natpis o gradnji, dugački i široki krovom nadsvođeni doksat i dve puškarnice u podrumskom zidu.
Pošto vlasnik nije u mogućnosti da ga održava, preti mu opasnost od propadanja.

Ljubazni domaćini bili su nam prvi susedi ove kuće. Oni vode računa o nemoćnom vlasniku, a i o samoj kući.

Solidno građeni stambeni objekt sa visokim podrumom ozidanim kamenom.
Kuća je obnovljena između 1975. i 1980. godine, u sasvim solidnom stanju je.

Primetili smo da se unutrašnje prostorije renoviraju, ali smo zaboravili da gospodina Radovanovića upitamo da li se kuća koristi.

Vlasnik imanja, gospodin Stamenić, pretvorio je svoju okućnicu u pravi muzej.
Izvorno okućnicu pored zaštićene kuće iz 1853. godine čini još nekoliko vrednih objekata: stara kuća iz 1926. godine, dvostruki vajat (verovatno jedinstven, čine ga dve potpuno odvojene prostorije), peć za hleb, ambar. Tom skupu vlasnik je pridodao doseljene zgrade: mlekar i dve brvnare (vajata?).
Sve to je upotpunjeno bogatom zbirkom predmeta seoskog domaćinstva i poljoprivrednih alatki.

Meštani ovu okućnicu nazivaju Muzej, iako formalno nema taj status.

Izuzetno lep primerak tradicionalne (balkanske) gradnje. Posebno se ističu visoki trem i doksat sa dva ispusta.

Iako je na sajtu navedeno da je muzejska postavka otvorena subotom, mi smo naišli na zatvorena vrata.

U blizini je i česma Ljube Didića.

Kuća je stara preko 200 godina, a zadužbina je Momčila Prvulovića.
U kući je postavljena etno zbirka. Zbirka nije otvorena stalno, potrebna je najava.

Zgrada se nalazi u centru grada.
U zgradi se nalazi muzejska postavka sa ciljem predstavljanja života u gradu na prelasku iz 19. u 20. vek.

U vreme naše posete, muzejska postavka nije bila otvorena.

Tradicionalno građen objekt potpuno je okružen savremenim višespratnicama.
U prostorijama se nalazi redakcija časopisa za kulturu.

Podignuta od strane imućne porodice, kuća je spratna i dosta velika. Dvorište je takođe prostrano, sa svega par stabala. Specifični izgled daje joj lučni trem duž celog sprata.
Nema redovne stanare, ali se i kuća i dvorište održavaju.

Kuća je prizemna, skromnih dimenzija, ali je građena potpuno u skladu sa tradicionalnim stilom. I ono što je najlepše kod ove gradnje, celo pročelje čini trem sa širokim lučnim otvorima.

Prema rečima komšija u kući niko ne živi, a naslednici, ako ih ima, ne pojavljuju se.

Nastala je pre 1830. godine. Sada se u njoj nalazi muzejska postavka vezana za građanski život ove i sličnih kuća u 19. veku. Ima status spomenika kulture od velikog značaja.

Podrum kuće koji je po karakteristikama vinski, danas muzej koristi kao izložbeni prostor. Na spratu su službene prostorije muzeja.
Interesantan je podatak da je prilikom posete kralja Aleksandra Obrenovića ovom kraju (1984. godine), kuća prilagođena za boravak visokog gosta.