Ovo je stambeni objekt. Iako je naziv uobičajen za ekonomske zgrade, u ovom se kraju čardakom smatra zgrada na sprat.
Na velikoj okućnici Podgoraca, uz nekoliko ekonomskih objekata, dve novije kuće, jedna vremešna brvnara, a izdvojena od svih i uočljiva stoji stari spratna zgrada.
Prizemlje zgrade sa prirodnom toplotnom izolacijom je ostava za razne potrebe, dok je životni prostor na spratu. Drveno stepenište izlazi na široki trem, a na tremu je ulaz u (dve) sobe.
Grede čardaka su spajane uklesivanjem i drvenim klinovima, bez i jednog komada metala.
Glavna atrakcija u kući je velika peć (od blata) koja greje obe sobe.
Na okućnici žive dva brata Podgorca.

Radeta Podgorca smo našli na novom radnom mestu, u klanici. Ljubazno se ponudio da nas povede i pokaže čardak i okućnicu.

Pored nove crkve, u porti se nalaze crkva brvnara, kuća i nadgrobni spomenik Jovana Kursule, vojvode iz Prvog ustanka, zatim lapidarijum sa dve grupe krajputaša i stara zvonara.

Brvnara neuobičajenih proporcija, izgrađena 1824. godine, nalazi se u porti punoj interesantnog sadržaja.
Pored nove crkve, tu su kuća i nadgrobni spomenik Jovana Kursule, vojvode iz Prvog ustanka, zatim lapidarijum sa dve grupe krajputaša i stara zvonara. Pored toga i jedna tipična seoska kuća na kojoj je natpis "Ulica prava".
Postoji legenda da je crkva preletela ovamo, sama, iz drugog sela.
U porti je parohijski dom i natstrešnica za odmor veće grupe ljudi.

Pop je bio zauzet baveći se pčelinjakom, tako da nismo stigli da porazgovaramo. Porta je živopisna, videli smo družinu negovanih rasnih pasa, jato gusaka, čak i jednog pauna.
Pored ograde je staza koju koristi konjički klub, videli smo i dvojicu jahača u treningu.

Stablo je zaštićeno s obzirom na njegov izgled, zdravlje i dimenzije. Svoje neverovatne dimenzije zadobio je u relativno kratkom periodu, starost mu se ceni na oko 100 godina.

Stablo je svega desetak metara daleko od puta, ali je okruženo šumom svojih mladica i manje je primetno. Srećom, žuta tabla sa informacijom je dovoljno uočljiva.

Do stabla se lako stiže, po silasku sa asfaltnog puta, ostaje svega 200 metara makadama.

Objekt je daščara. Izgrađena je u 19. veku, posvećena Svetom Petru i Pavlu. Upadljivo se razlikuje po izgledu i građi od svih drugih hramova u Srbiji.

Nismo nikog zatekli u porti crkve pa nismo imali priliku da se raspitamo za nastanak neobične konstrukcije.

Na lokaciji ne postoji nikakva informacija o stablima.
Odmah ispred porte nalazi se još jedan vredan objekt - lapidarijum sa trideset spomenika - krajputaša.

Lapidarijum se nalazi ispred porte u kojoj se uzdiže deset ogromnih starih hrastova zaštićenih kao spomenik prirode.
Nema podataka o autoru (autorima) spomenika, kao ni o njihovim prvobitnim mestima postavljenja.
Svi spomenici su bogato ispisani i ornametisani, poneki sa uklesanom stojećom figurom vojnika u opremi. Tekst i ornamenti ispunjavaju skoro svaki santimetar na sve četiri strane monumenta.

Našao sam i jedan posvećen nekom mom prezimenjaku.

Prema rečima meštana, objekt je u jako lošem stanju, jer vlasnici ne mogu da pokriju troškove održavanja.

Stali smo kod prodavnice da se raspitamo. Rečeno nam je da do objekta ima preko 3 km putem, a zatim kilometar i po peške (ili terencem).
Odustali smo, nemamo terenac, a imamo debeo spisak drugih obilazaka pred sobom.

Vodenica radi. Jedina je tipična polubrvnara preostala u kraljevačkom kraju, svi ostali vlasnici su odavno brvnare zamenili zidanim objektima.

Zgrada je bila otključana. Nikog nismo našli ni u kući ni u zabranu iznad vodenice (osim tri krave koje su pasle). Nadamo se da se vlasnici neće ljutiti za fotografisanje bez pitanja.

Spomenik je posvećen meštanima, poginulim borcima, žrtvama fašističkog terora i preminulima od posledica rata.

Stable se osušilo, negde 2012. godine.

Čuvena nemačka odmazda "100 za jednog" koštala je života tri hiljade Kraljevčana.

Po broju figura, ovo je u Srbiji najmnogoljudnija posveta stradanjima u Drugom svetskom ratu.

Nalazi se nedaleko od Trga Svetog Save.
Objekt je u solidnom stanju, ali fasadi je potrbno sređivanje.

Kuća porodice Cvetić građena u prvoj polovini dvadesetog veka dovoljno je karakteristična da sama po sebi bude spomenik kulture.
Kuća je otvorena za posetioce, a glavni događaj prilikom posete je jedinstvena i maštovita priča gospođe Cvetić.
Polazeći od detaljnog opisa porodične kuće, ona otkriva elemente građanskog života tokom zadnjih sto godina koristeći za primer svoje nevelike, ali raznovrsne i brojne zbirke pribora za jelo, ukrasnih i upotrebnih predmeta. Naročita pažnja posvećena je receptima, postupcima i sirovinama za pripremanje slatkog.
Na kraju ide i posluženje - kafa i dve vrste slatkog.
Posete se najavljuju.

Trg čini celinu sa velikim Parkom Svetog Save.
Na njemu se nalaze dva spomenika kuture, Gospodar Vasin konak i zgrada muzeja.

Tradicionalno građen objekt potpuno je okružen savremenim višespratnicama.
U prostorijama se nalazi redakcija časopisa za kulturu.

Nedavno sređena fasada svetlih tonova, pod hladom mladog drvoreda.

Nalazi se na kraju pešačke zone, a na početku Trga Svetog Save.
U zgradi nekadašnje škole sada je smešten muzej.

Lepa zgrada na uglu Parka Svetog Save.

Fasada pročelja je trodelna, simetrična. Na bočnim delovima prozore krase po tri figure.
Prostorije koristi gradski zavod za zaštitu spomenika kulture.

Ova zgrada je bila konak u kome su odsedali Obrenovići, sedište nahijskog kneza Vase Popovića, rezidencija vladike, sedište eparhije, (predviđena za) Narodni muzej, pravoslavni duhovni centar (danas).

U parku se u tri grupe nalazi četrnaest starih nadgrobnih obeležja.

Nevelika, a simpatična kuća nad koju se nadvila betonska višespratnica.
Van svih pravila, betonska zgrada je licem naslonjena na zid ove, manje kuće.

Ovo je centralni gradski trg.
Preseca na pola dugačku i široku ulicu u pešačkoj zoni.

Nalazi se na centralnom trgu, u centru pešačke zone grada.
Posvećen je ratnicima palim u balkanskim, kao i ratnicima palim u Prvom svetskom ratu.

Arboretum se nalazi uz dom učenika i zgradu Šumarske škole, na prostoru od 22 hektara. Postoji od 1962. godine, neprekidno se održava i dopunjuje. Trenutno ga čini 236 vrsta drveća, kao i mnoge retke i endemske vrste biljaka. (podaci sa sajta Šumarske škole).

Izgrađena je verovatno 1780, renovirana iz temelja 1800. godine.
Postoji legenda o prenosu crkve iz drugog sela, verovatno povezana sa preseljenjem zbog moguće turske odmazde.
Pored crkve brvnare nalazi se novija, zidana crkva i parohijski dom.

Vodenica je aktivna, ali radi retko jer nema žita za mlevenje. Nalazi se u sklopu veće kuće. Zidana je u skorije vreme, ali na mestu mnogo starije vodenice.
Imanje gospođe Todorović je brižljivo i sa maštom uređeno. Travnjaci su ošišani, a dva potoka koja skakuću po kaskadama i tu se sreću su oivičeni zelenilom.

Ogromno stablo, lepo razgranate i velike krošnje nalazi se na placu privatnog preduzeća.
Hrast se poštuje kao drvo-zapis.

Prema rečima komšije koji nas je pustio u dvorište, hrast je pogodio grom pre nekoliko godina, ali je ogromna rupa koju je načinio u stablu, sama od sebe skoro potpuno zarasla.
Koliko sam zapamtio, vlasnik imanja je porodica Kostović.

Vodenica je aktivna, ali je oštećena i trenutno ne radi (juli 2019.).

Poplava u proleće 2019. je zatrpala jaz i oštetila vodenicu. Gospodin i godspođa Pajić su u poznim godinama i problemima sa zdravljem, a trebaće mnogo truda da se vodenica dovede u red.

Nalazi se na privatnom posedu porodice Simović, odmah iza kafane Tiha dolina NN.
Aktivna je. Trenutno ne radi zbog štete od poplave (u proleće 2019.).
Ista poplava je uništila i veliki ribnjak koji se nalazio u okviru poseda.

Drvo je stradalo od groma 2004. godine.
Imalo je razgranatu krošnju, tridesetak metara u prečniku.

Kuća u kojoj žive vlasnici je u neposrednoj blizini hrasta. Čuli su grom koji je udario stablo, ali nikakvu štetu nisu primetili.
Skriveni požar se tek rano ujutro raspalio i uništio stablo dok su ukućani spavali.

Na istoj lokaciji, udaljeni jedan od drugoga pedesetak metara, nalaze se ostaci dva hrasta-zapisa.
Oba se pretrpela štetu, jedan od groma, drugi se osušio. Krošnja im je skoro potpuno sasečena, tek po koja grana se pomalo zeleni.
Oba su skinuta sa spisaka zaštićenih spomenika prirode.

U selu postoji i treći veliki hrast, nalazi se na imanju Kostovića. I ovaj hrast se poštuje kao zapis.

Visina ovih stabala je 25 i 26 m, a starost im se procenjuje na čak 300 godina.
Danas stoji samo jedno od ova dva stabla. Drugo je pogođeno gromom i sačuvan je samo panj visine 1,5 metar.

Izgrađen u 13. veku, predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja. Zadužbina je Stefana Prvovenčanog. Više puta je stradao i potom napuštan, čak i tokom 20. veka - i u Prvom i u Drugom svetskom ratu.

Nastala je oko 1831. godine.
Posvećena je Prenosu moštiju Svetog Nikole. Apsida je izvedena polukružno.

Neplanirano smo naišli na lep prizor, stali i slikali.

Vrlo inspirativno i sadržajno mesto, plod neverovatne preduzimljivosti i talenta jednog čoveka. Pored značajne zbirke slika, nameštaja, posuđa, kao i srednjevekovnih upotrebnih i borbenih predmeta, u muzeju postoji i kolekcija dokumenata urađenih izvanrednom kaligrafijom.
Detaljnije:
- Muzej
posvećen pojedinim odrednicama istorije Srbije. Postavka u nekoliko prostorija sadrži veliki broj predmeta, većinom replike, ali se nađe i po neki original. Postavka ikona i kandila se sastoji od originalnih unikatnih komada. Jedna od najatraktivnijih je knjiga prepisa srednjevekovnih i novijih istorijskih dokumenata, koja sadrži i nekoliko listova Miroslavljevog jevanđelja, kao i Dušanovog zakonika.
- Kafić
u pokrivenom prostoru ili na otvorenom, kako vama odgovara.
- Restoran
radi samo po najavi (dan ranije).
- Skulpture
po celom prostoru, na travi, na postamentu, pod tremom, ... Ljudske figure, orlovi, ...
- Tronovi
drveni, kameni; replike.
- Etno objekti
pravi, izmišljeni; bure za spavanje.
- Konj
višenamenski.
- Pulin, jarići i šuma...

Zaista neobično mesto, zaista neverovatna energija.

Pored izvanredno lekovite vode, bogate prirode, ona se nalazi u centralnom delu Srbije i pristupačna je iz bilo kog pravca. Raspolaže sa puno kreveta u privatnom smeštaju, ima veliki i lep park, blizu je velikog grada i prometnog magistralnog puta. Međutim, kako status centralnog objekta još nije rešen (nije privatizovan), poseta banji je minimalna.

Fosilizovani ostaci drveta su toliko tvrdi da se od njih prave brusevi. Lokacija se nalazi na brdu Lojanik iznad Mataruške Banje. Područje brda je zaštićeno kao Naučno-istraživački rezervat Lojanik.
Kroz šumu do vrha vodi šumski put, ne duži od 300m. Oko vrha je travnati proplanak prošaran gomilama stena i lomljenog kamena. Sa proplanka se lepo vidi cela banja.

Na proplanku se može naći opal u velikim količinama (pretpostavka - nisam veliki stručnjak).
Drvene fosile je teško primetiti. Posle duže pretrage našao sam dva komada. Cenim da je u pitanju drvo, jer teksturom liči na površinu kamenog uglja, s tim što je boja uzorka pepeljasto-sivo-braon.

Kraj u kome se nalazi, uz reku Lopatnicu, je pravi biser. U hladovini pored reke nalaze se mnogobrojne vikendice i vile za smeštaj.
Na mestu sadašnje koja je zidana 1961. godine, nalazila se starija i manja vodenica - brvnara. Za nju sadašnji vlasnik Živorad Tufegdžić, koji je vodenicu nasledio od tasta, Nastić Mirka, kaže da se u njihovom vlasništvu nalazila 200 godina. Prethodni vlasnici su Nikolići, a kada je stvarno zidana, ne zna se.

Poplava u proleće 2019. je oštetila jaz i uništila ribnjak koji se nalazio tik uz vodenicu. Gospodin Tufegdžić se trenutno snalazi - vodenicu pokreće pomoću elektromotora.

Vodenica ne radi.
Prilaz sa puta je slabo uočljiv. Uz sam put je mesto za jedan auto, a do vodenice i reke se silazi uskom nasutom stazom.

Orijentir je "mesto gde se skupljaju bajkeri". Na tom mestu uz reku je prostrana livada, sada već zatravljena visokom travom, a na kosini je ograđeni objekat sa natstrešnicom koji očigledno služi za skup većeg broja ljudi.

Na brdu Stramnica koje se, sa leve strane Ribnice uzdiže iznad Crkvine, nalaze se rasuti ostaci bedema srednjevekovnog grada.
Područje su, uočljivo je, temeljno prekopali tragači za zlatom. Drugih uočljivih markera nema.

Lokalitet je istraživan. Vidljive su osnove crkve, ali su, trenutno, urasle u gustu travu i praktično nepregledne.
Na brdu Stramnica koje se, sa druge strane reke uzduže iznad Crkvine, nalaze se rasuti ostaci bedema srednjevekovnog grada. Područje su, uočljivo je, temeljno prekopali tragači za zlatom.
Na reci, između crkve i grada, uočava se moguće mesto nekadašnjeg prelaza. Na jednoj od stena između dve obale uočavaju se dve stope koje su, pretpostavljamo, bile u rimsko vreme izvedene nekom vrstom betona.

U ovo istraživanje poveo nas je ljubazni gospodin Mojsilo čija se kuća nalazi u neposrednoj blizini lokacije. Njegovih 88 godina ni malo mu nije smetalo da se ispred nas vere i probija kroz grmlje i granje.

Banja ne radi. Bazeni se ipak pune i održavaju.

Pošto bazeni nisu zaključani, ljudi koji su nekad bili na terapiji koriste priliku da se povremeno okupaju bez naknade.
Bračni par iz okoline koji redovno navraća, potvrdili su nam da su se na sopstvenom iskustvu uverili u veliku lekovitost ove banje. Ispričali su nam i brdo lepih reči o životu u banji pre zamiranja.
Nadamo se da će se otimačina koja je u toku ipak brzo završiti i da će banja uskoro nastaviti da radi na korist svih kojima je potrebna.

Originalnu vodenicu iz 1780. je odnela bujična poplava, te je ona 1934. ponovo izgrađena. Podignuta je nedaleko od prvobitnog mesta, a na pozociji gde se do tada nalazila mini hidrocentrala.
U blizini vodenice, odmah preko puta kafane "Kod Mića" nalazio se veliki han koji je uklonjen početkom 20. veka.
Porodica Matović se, između ostalog, bavila snabdevanjem kraljevačkih prodavnica i ugostitelja ledom. Za čuvanje leda (led se skupljao zimi, sa reka) služila je ledara - objekt ukopan do 9 metara dubine koji se nalazio uz navedenu kafanu.

Nalazi se na ušću Meljanice u Kamenicu. Zgrada vodenice je prostrana, mlin radi, posla ima. Voda ovde ne presušuje, a dovodi se jazom sa brda.

Milomir Glišović, vlasnik, bio je kod kuće (kuća je pedesetak metara dalje). Bio je voljan da nam pokaže vodenicu, a imali smo sreću da se kamen baš vrteo - ima žita i ima posla.

Ne zna se tačno vreme i razlog podizanja utvrđenja. Pretpostavlja se da su ga gradili ili Uroš Prvi ili Stefan Prvovenčani.
Tvrđava je solidno restaurirana, staze na bedemima su bezbedne, vidik sa bedema fantastičan. Prilaz od podnožja brda čini popločana široka staza koja se postepeno uspunje stranom brda.

Koliko je prostor same tvrđave bezbedan za posetioce, toliko je improvizovani pešački most preko Ibra problematičan i pitanje je koliko je prelazak veće grupe u isto vreme rizičan za samu grupu.

Oko stare crkve nalazi se savremeno groblje.
Zidovi su očuvani do otprilike polovine svoje originalne visine. Kamen kojim je zidana (preziđivana je više puta) je lagana siga.

Do Savova se stiže putem koji nije za sasvim niska vozila. Mi smo prošli sa Puntom i Mazdom.
Selu sa malo preostalih stanovnika nije lako održavati ni samo groblje, pa je tako bršljan već dobro obuhvatio njene zidove. Što smo mogli, snimili smo.

Nastala je u 13. veku. Nema dokaza da je ovo zadužbina Svetog Save, mada tako kaže narodno verovanje.
Uz neveliku crkvu spratne konstrukcije, naknadno je dozidan konak.

Od objekta vodi staza prema drugoj Savinoj isposnici (gornjoj). Strmina je dosta jaka, ali staza pravi serpentine, pa je uspon podnošljiv.

Na uskom platou između visoke vertikalne stene i duboke provalije sa pogledom na usku dolinu Studenice i visove sa njene druge strane, nalazi se ozidana visoka kula-isposnica i mala crkva.
Isposnica nije otvorena za slučajne namernike.
Mesta za (neophodni) odmor ima dovoljno.

Penjanje do isposnice je vrlo naporno. Pogotovo prvi deo, do donjeg objekta, gde je uspon od 150 metara visinske razlike, kontinualan.
Drugi deo uspona ima serpentine i povremeno ravne delove, ali iscrpljenost prvim delom uspona čini svoje i zahteva više povremenih pauza.
Pogled sa vrha je impresivan, ali je unekoliko ograničen visokim stablima ispod same terase.

Neobičan šumski prizor: grana jednog stabla urasla je u drugo.

Ne znamo koliko je česta pojava, za nas je do sada neviđena.
Seks u šumi.
Neko je upitao da li je grana kalemljena. Očigledno - nije.

Kućice pri vrhu brda, skrivene u zelenilu.
Pogled sa magistralnog puta.

Jedan spomenik prirode i spomenik rađen ljudskom rukom, našli su se na istom mestu - na uskoj steni, visoko iznad brzaka Ibra. Crni bor je zaštićen, kao stablo starosti 300 godina i visine preko 10 metara. Vojnik na straži je spomenik poginulim borcima Balkanskih i Prvog svetskog rata.

Osnovao ga je rodonačelnik, Stefan Nemanja, godine 1190. Kao i svi veći manastiri onog doba, utvrđen je jakim bedemima. Upisan je u listu UNESCO svetske kulturne baštine. Napadan je od strane Turaka, oštećen u požaru i zemljotresu.

Danas se prostorije nekadašnje škole koriste u službene i poslovne svrhe.

Na ušću reke Gokčanice u Ibar

Negde sam zabeležio podatak da na ušću reke Gokčanice u Ibar postoji vodenica.
Pokušali smo da je nađemo, ali, kako na samom ušću, tako ni na 500 metara uzvodno nismo naišli ni na kakav sličan objekt.

Crkva se nalazi na seoskom groblju.
Dograđena (skorašnja) priprata-baraka relativno velika, vizuelno narušava izgled osnovnog objekta.

Na obroncima Radočela

Postojala je katolička rudarska zajednica Sasa, a u obližnjem selu i dubrovačka kolonija.
Otkriveno postojanje 150 kuća, od pretpostavljenih 500 do 600.

Do sela se, s obzirom na zabačenost, stiže neočekivano solidnim makadamom. Jedino o čemu treba voditi računa je - stalni uspon, zbog čega se pri povratku kočnice mogu prekomerno zagrejati.
Već smo znali, a to nam je potvrdio i jedan komšija na kilometar pre, u selu živi samo jedan meštanin. Nije bio problem da ga nađemo, selo čini pet-šest grupisanih kuća. Na prvi naš poziv, Ljubiša (meštanin) se odazvao. Sredovečan je, nije star kako smo pretpostavljali da može biti jedini žitelj zabačenog sela. Vrlo rado je prihvatio da nas povede na lokacije koje su nas interesovale.
Prvo smo obišli mesto gde su bila rimska rudarska okna, na ivicama klisure plitkog Carinskog potoka. Od starih okana, videli smo samo jedan, skoro zatrpani otvor na (verovatno veštačkoj) zaravni uz potok, čiji deo je sada (ili od ranije) pretvoren u plitko tamno-smeđe blatno jezero. Spuštanje niz obraslu strminu je bilo dosta naporno, tako da smo se vraćali dužim putem, uz potok.
Na povratku smo snimili mesto na kome su bile topionice, gde i sada postoje gomile šljake (rudnici su radili i tokom 20. veka), snimili okolne, izvanredne pejzaže i nabrali gomilu pečuraka.
Nismo stigli da snimimo ostatke katoličke srenjovekovne crkve, već se smračilo. Nismo stigli ni do potesa Selište gde se nalazilo srednjovekovno naselje. Nije problem, sigurno ćemo svratiti ponovo.

Zeleni pašnjaci, livade, četinarska šumica po vrhu i malo stado ovaca - jutarnja idila na izlazu iz sela.