Loše vreme nas je sačekalo na Goliji.
Zato samo par slika sa ski lifta.
Sledeći put se nadamo boljem vremenu i pravim pejzažima.

Na vrhu kupastog brda nalaze se ostaci utvrđenja

Poreklo - ktitor i vreme nastanka, potpuno su nepoznati. Postoji nekoliko pretpostavki vezanih za podatke iz turskih izvora, ali ni jedna nije dovoljno izvesna.
Sadašnja crkva je savremeno zidan objekt sa dozidanim naosom, bez živopisa.

Na ovoj lokaciji je sve upitno. Prvo navod na vikipediji da "selo Tušimlja danas ne postoji", dok na google mapi postoje čak tri odrednice istog imena (Gornja, Srednja i Pusta). Za manastir, njegov nastanak i trajanje vezane su mnoge nedoumice. Takođe, do pre nekoliko godina, jedino je crkva imala funkciju, a tek odnedavno manastir dobio (za sada) jednog jedinog monaha. Do crkve se stiže seoskim putem, relativno dobrim.
Imali smo priliku da popričamo sa predusretljivim popom, odskora postavljenim.

U šumi pored seoskog puta, nalazi se tridesetak starih spomenika, sa po kojim vidljivim klesanim simbolom. Ne postoji službeni zapis o ovom skromnom groblju, informaciju smo dobili od meštana.

Selo Tušimlja je planinsko, razbacano na širokom prostoru. Veoma je zanimljivo zbog brojnih arheoloških lokaliteta, stare crkve/manastira. Jedan od lokaliteta je i ova nekropola.

Na kupastom brdu nedaleko od sela u hladu hrastove šumice, nalazi se nedavno otkriveno i još ne sasvim istraženo srednjevekovno groblje. Groblje čini ogroman broj ležećih dvometarskih ravnih ili ploča sa slemenom.
Po slobodnoj proceni ovde je najmanje 200 velikih ploča i po tome se groblje može uporediti jedino sa srednjevekovnom nekropolom u selu Dići.
Odmah pored je savremeno seosko grblje, tako da lokaciju nije teško naći.

Najvećim delom crkva je zidana od velikih nadgrobnih spomenika sa srednjovekovne nekropole, usred koje je podignuta, ali i od lepo tesanih blokova trahita, a svod je rađen od tesanika sige. U osnovi je jednobrodna građevina sa petostranom oltarskom apsidomna istoku, presvedena koritastim svodom, poduhvaćenim sa dva polukružna ojačavajuća luka. Narteks je odvojen od naosa jednom zidanom kamenom pregradom od dobro tesanih ploča trahita. Za vezu sa naosom ostavljen je na sredini jedan lučni prolaz sklopljen iz tri velika profilisana kamena bloka. Gornji deo pregrade je završen konzolasto izbačenim profilisanim vencem. Na bočnim stranama svoda postoje po dva otvora, koji se na krovu završavaju badžama. Zidani ikonostas, kojim se odvaja oltarska apsida od naosa ukrašen je freskama, što predstavlja retkost kod sakralnih objekta ovog vremena. Crkva je pokrivena tankim pločama kamena škriljca (Bošković 1951: DAI).
(Iz knjige Arheološka karta Novog_Pazara Tutina i Sjenice, D. A. Premović)
Objekt je u međuvremenu bio pokriven limenim krovom.
Sada (leto 2022.) je ponovo pod krovom od kamenih ploča.

U velikoj, ograđenoj porti, smešteno je pored crkve i velike sale za skupove, neveliko seosko groblje.

Nalazi se uz staro seosko groblje na platou iznad magistralnog puta.
Pored crkve je podignuta i natkriljena sobrašica, potpuno u tradicionalnom duhu. Crkva, sobrašica, zvonara, česma i pedesetak nadgrobnih krstova potpuno zauzimaju malu zaravan na kojoj se nalaze.

Neuobičajena fasada, čak i za crkvu daleke prošlosti.
Kameni lukovi pod krovom na pročelju izgledaju kao preuzreti sa nekog daleko većeg objekta.

Par minuta pre nego smo stigli, krenula je kišica.
Prijatno iznenađen, kod kuće kopiram fotografije i primećujem da su korektne, usprkos količini vode na licu mesta.

Do crkvice se ne stiže lako. Dok se terenskim vozilom može prići vrlo blizu, putničkim vozilom se može pristupiti do na kilometar razdaljine, na tačku za oko 200 metara nižu. Najbolji je pristup iz sela Pope, s tim da je u nastavku, na području sela Dojinoviće, put dosta lošiji. Na pravac pešačenja prema vrhu na kome se nalazi crkvica ukazuje traktorski put.

Imali smo sreće da u selu Šaronje sretnemo meštanina Igora Vlajovića koji je pristao da nas povede do ove crkve, a usput i do srednjevekovnog groblja u selu Ljuljac. Inače, da sami nađemo put do Marinice, nije bilo šanse; usput se nailazi na svega nekoliko kuća u kojima je pitanje da li bismo ikoga našli da nas uputi, a na putu je prevelik broj raskrša i mogućnosti da se odluta na pogrešnu stranu. Navigacija u ovakvim krajevima je potpuno nepouzdana, sigurno bi nas potpuno sludela.

Mali objekt, ali veoma značajan. U ovoj crkvi je kralj Dragutin održao veliki sabor 1282. godine, a u susednom selu Miščići je rođen Sveti Sava.

Lako se i brzo stiže iz Novog Pazara, odnosno još bliže je ako ste usput obišli Petrovu crkvu. Putokaza usput ima.
---
I, kao što to biva u današnje vreme turbo pravoslavlja, 'neugledni' ostaci stare crkve su skrajnuti. Između stare crkve i puta, podignuta je sasvim nova crkva. Novo i nalickano na uštrb starog i (beskrajno) vrednog.

Sadašnji objekt nije i najveći na ovim istim temeljima. Okolo samih zidova se vide ostaci većeg objekta (po dokumentaciji to je bila trobroda bazilika).
Groblje je postojalo jako dugo, a mnogobrojne srednjovekovne nadgrobne ploče još su vidljive.

Do crkve se dolazi putem koji je nekada bio asfaltiran.
Sada je prva polovina puta makadam, mestimično sa velikim udubljenjima. Drugi deo je asfaltni sa manjim i većim oštećenjima.
Na vratima crkve stoji katanac, ali je oključan.

Na lokalitetu su vidljive osnove nekoliko objekata, a trasa bedema je delimično očuvana.
Ovaj lokalitet sadrži mnogo više objekata od velike tvrđave iznad Pazarišta, ali je i mnogo manji po površini. Zato istoričati i arheolozi i dalje debatuju o tome koji od ova dva lokaliteta bi mogao vizantijski Ras (antička Arsa)m s tim da manjkavosti obe lokacije impliciraju da prava lokacija još nije pro nađena.

Do Gradine se stiže relativno lako. Iz novopazarske banje postoji put koji kreće između rehabilitacionog centra i stare banje i kroz naselje se penje prema vrhu brda.
Posle kilometar i po, u otprilike najvišoj tački puta se sa leve strane vidi kupasti vrh brda i staza koja vodi do njega.
Sa vrha se vidi greben prema severozapadu, a u nastavku, sledeće brdo na kome se nalazi lokalitet Gradina.
Između dva brda je usek sa šumicom, koji se lako prolazi. Staza kroz šumicu je vidljiva i čista.
Problem su samo zadnji metri uspona na Gradinu, jer nema staze, a strmina je poželjni faktor svake brdske fortifikacije.

Ekonomično korišćen prostor na vrhu brda. Ceo kompleks, slično tvrđavi, je opasan krugom koji čine što zgrade, što visoki zid, što dve kule (stupa) sa pristupne strane.
Unutar zida - kule, crkva, konak, muzej, lapidarijum i (u začetoj obnovi) zvonik.

S obzirom da je očuvan originalni gabarit i raspored objekata zidanih još u 12. veku, ne čudi utisak da ovaj kompleks znatno odudara od drugih srednjevekovnih koje smo do sada obišli.

Živalići su mali, udaljeni zaselak sela Vučiniće.
Crkva se nalazi na skromnom seoskom groblju. Nevelikih je dimenzija i poluukopana. Potpuno je oslikana, a dosta oštećene feske svedoče da se radi o izvanredno vrednom živopisu.

Od skretanja sa magistralnog pute do crkve vodi nasuti put dužine 5 kilometara, pod skoro neprestanim usponom. Može se proći putničkim kolima, ali uz veliki oprez. Vozeći se Puntom, imali smo jednu pauzu od 5 minuta zbog povišene temperature u sistemu.

Postoji teza da se prestoni grad Ras nalazio na lokalitetu Gradina u neposrednoj blizini ove crkve.
Od 2025. godine je uvedeno da je crkva vikendom otvorena preko celog dana.

Ove godine (2025) kad sam po treći put posetio crkvu, bio sam prijatno iznenađen - crkva je bila otvorena, kao ni jednom do sada. Iznenađenje je prešlo u oduševljenje po ulasku u prostor.
Ambijent crkve je neverovatan, potpuno jedinstven. Centralni deo je kružni (rotonda), vrlo visok, sa galerijom - kružnim hodnikom i otvorima na spratu. Sa galerije, a isto i sa partera, iz bilo kog ugla pred vama je sasvim drugačija, (skoro) nestvarna scena.

Koristilo se veoma dugo - u periodu od 6 vekova.
Groblje je otkriveno slučajno prilikom trasiranja lokalnog puta.

Zgradu hamama su podigli Turci, ali se za godinu gradnje ne zna. Bazen je dubok 1,5 metar. Kupanje ide na smenu za muškarce i žene.

Pričali smo sa par redovnih posetilaca, dok su čekali smenu grupe na recepciji.
Voda u banji je topla i prijatna, svedoče da pomaže za reomu, ulaz je jeftin i svi su veoma zadovoljni što banja, posle duže pauze, ponovo radi.

Nevelika, vrlo skladna zgrada, mešavina orijentalnog i građanskog stila, stoji izdvojena, okružena savremenim stambenim objektima.
Njene prostorije danas koristi lokalno folklorno društvo.

Pri prethodnoj poseti Pazaru prošli smo pored nje, a da je nismo primetili. U uskoj ulici, obraćali pažnju da ne ometamo saobraćaj, a očkujući prema nazivu neki monumentalno objekt, ovu malu kuću nismo ni konstatovali.

Džamija se prvi put pominje 1516. godine, a tačna godina gradnje nije utvrđena.

Živopisni i u dobroj meri očuvani stari ambijent.
Na više mesta se, ispresecani savremenim objektima, nalaze nizovi autentičnih starih kuća. Pretpostavljamo da se radi o nekadašnjim zanatskim centrima, dok su danas to uglavnom ugostiteljski i prodajni objekti.

Velika stara zgrada u centru, na početku stare čaršije.
Sadašnji vlasnik je ponudio objekt na prodaju (leto 2022.).

Han je na prodaju, zatekli smo obaveštenje: "Prodajem Amir-agin han".
Izgleda, sve je na prodaju.

Džamija nije velika. Sa dve strane dvorišta su dva stara groblja, takođe nevelika.

Džamija je nedavno renovirana.
Veliki molitveni prostor pokriven tepisima, široka kupola sa puno otvora, niša za molitve, propovedaonica i zidovi bez dekoracije, čine unutrašnjost vrlo zanimljivom za nenaviknute posetioce.

Jedan od suseda, vernika, koji redovno obilazi i pripomaže u održavanju, ohrabrio nas je da uđemo u molitveni prostor. Objasnio nam je sve pojedinosti koje se moraju znati pri ulasku.
Moj zadnji ulazak u džamiju desio se (u Sarajevu) još u vreme školskih ekskurzija šezdesetih godina (pne), tako da je podsećanje bilo neophodno.

Deo zgrade je trenutno bez krova.
Podeljena je na dva odvojena identična objekta.
Svaki ima na ulazu veliki prostor, pretpostavljamo za pripremu za kupanje, a u kojima su sada stolovi privatnih kafića. Iz ovih prostorija se ulazi u prostore za kupanje, koji sada stoje prazni. Služe samo delimično kao skladišta za kafiće.

Rečeno nam je da je u planu restauracija hamama što bi nam bilo veoma drago.

Potpuno je očuvana jedna kula - Kula Motrilja, zatim ostaci još dve kule i delovi bedema.
Na centralnoj površini tvrđave nalazi se uređeni gradski park, zvani Bedem.

Vodenica je deo većeg ugostiteljskog objekta.
Ima jaz sa puno vode, a i par potočića sa strane. Očigledno je potpuno funkcionalna.

Nažalost, vodenica ne radi, a ceo kompleks je zatvoren. Vlasnika, vrlo mladog čoveka, nedavno je odnela bolest.

Džamija predstavlja izuzetan primerak islamske arhitekture iz prve polovine 16. veka.
Trem sa stubovima i lukovima čini ovu zgradu posebno elegantnom i privlačnom za oko.
U dvorištu je još jedna zgrada tradicionalne arhitekture koja upotpunjava ambijent svojim šarmom.

U zgradi se danas nalaze Gradski arhiv i muzička škola.
Odmah pored, nalazi se zgrada zatvora.

Kompleks se sastoji od crkve, arhitektonski neuobičajene (laički utisak), i jednog manjeg i jednog većeg objekta. Zidovi crkve su rekonstruisani do visine jednog metra (lukovi potpuno), a objekti delimično, u istoj visini.
Prema stanju koje smo zatekli, lokacija se još uvek istražuje.
Sa platoa se pruža izvanredan pogled na Novi Pazar.
Kompleks se nalazi na privatnom imanju.

Do Gradine se može stići kolima. Put za selo se odvaja neposredno po izlasku iz Pazara. Makadamski je, povremeno lošiji, ali svaki prosečno nizak auto ga može proći. Na kraju puta se nalazi prostor za parkiranje, dovoljno velik čak i za autobuse.
Na gomilama prikupljenog kamenja naišli smo na mnoštvo fosilnih ostataka, sličnog oblika, a različitih dimenzija. Za sada nemamo identifikaciju, a čudi nas da takvi artfakti stoje na lokaciji potpuno neobezbeđeni.

Groblje je ogromno. Dve ulice ga dele na tri dela, pri čemu je srednji najveći.
Turbe se nalazi u najvišem delu groblja. Sastoji se od dve prostorije, prva je pristupna, a u drugoj se nalazi sanduk (ili dva) sa pokojnikom/pokojnicima(?).

Dugo smo tražili turbe. Ne samo da je groblje ogromno, nego po našem znanju (znamo samo dva beogradska turbeta), tražili smo šestougaonu građevinu od kamena.
Turbe smo našli tek uz pomoć meštana. Ispostavilo se da je to obična četvorougana kućica sa dve prostorije, belo okrečena.
Gledajući spolja, nismo mogli da ustanovimo da li su u prostoriji dva sanduka (trebalo bi, sudeći prema dokumentaciji) ili samo jedan.

Na ovom mestu je u vreme Svetog Save ispisan tekst Vukanovog jevanđelja. Nema putokaza do pećina, ali nije teško primetiti uzan puteljak koji se odvaja od glavne pešačke staze prema tvrđavi. Na lokaciji nema nikakve informacije.

Na lokaciji nismo zatekli nikakvu informaciju. Kada smo nazvali TO Novi Pazar da se raspitamo i kada su nam objasnili značaj ovog mesta, bili su zatečeni činjenicom da njihove (nedavno postavljene) table više nisu na svom mestu.

Uspon do objekta kreće iz turističkog kompleksa u podnožju brda.
Staza uspona je obeležena i vidljiva. Uspon je na tri mesta od po sto metara srednje težak. Uspon je dug 950 m. Stazu je uradilo provatno preduzeće u čijem je vlasništvu hotel u podnožju.
Nedavno smo čuli (leto 2018) da je u pripremi izgradnja puta do Gradine kojim će se moći kretati i autobusi.

Sasvim slučajno, u povratku opazili smo stazu koja se odvaja od glavne i pošli njome. Na samo pedesetak metara dalje, naišli smo na pećine i ostatke zidanih objekata. Nigde nikakvog znaka niti obaveštenja.
Po povratku, saznali smo da se radi o isposnicama u steni i mestu na kome je nastalo Vukanovo jevanđelje, jedan od prvih dokumenata na srpskom jeziku.

Unutrašnjost crkve pleni svojim prostorom, svetlom i divnim freskama. Fascinantan je i prostor naosa - trema između crkve i zvonika. Stubovi postojeni u više kolonada, završeni lukovima, a na svakoj iole većoj površini ostaci starih freski modrog kolorita.
Manastir se nalazi na UNESCO listi svetske kulturne baštine. Freske su izuzetne i tako oslikane da ih, čak, smatraju prethodnicom renesanse poredeći ih sa radovima čuvenog ota. Takođe, primenjena je napredna tehnologija pravljenja boja maime, freske su zadržale svoj sjaj posle čak dva i po veka pod otvorenim nebom (toliko dugo je crkva bila bez krova).

Bio sam fasciniran prostorom naosa - trema između crkve i zvonika. Stubovi postojeni u više kolonada, završeni lukovima, a na svakoj iole većoj površini ostaci starih freski modrog kolorita.

Ovde je stolovala Jelena Anžujska.
Dosta veliki delovi građevine su dobro očuvani. Međutim, sa razdaljine se uočava jedino glavna kula, sve ostalo je prikriveno gustim zelenilom.
Pogled sa vrha je pravi doživljaj.

Krenuli smo peške od škole u selu Grubetiće. Išli smo seoskim putem do zadnjih kuća ispod grada, mesta gde počinje strmi uspon. Konstatovali smo da je put prohodan i da smo se mogli dovesti kolima kilometar bliže cilju.
Par stotina metara se ide kroz šumu i oko grupe stena bez vidljivih orijetira, tako da je teško pogoditi baš najkraći prilaz.
Uspon na zadnjih 200-300 m je vrlo zahtevan i opasan, obavezne su planinarske cipele i štapovi.
Ostaje pitanje - postoji li prilaz iz sela Vojkoviće, pošto je po google satelitskoj mapi strana koja se spušta prema putu u selu, skoro bez rastinja.

U priči gospodina Nikolića, meštanina iz samog susedstva crkve, upućenog u sredenjevekovnu istoriju kraja, ova lokacija se vezuje za ime Jelene Anžujske.
Na samom mestu su vidljive osnove stare crkve, prilično velike, sa osnovom građenom od neobično velikih kamenih blokova.
Oko crkve je staro groblje sa velikim kamenim nadgrobnim pločama.
Nedaleko odavde je i srednjevekovni grad Jeleč, tako da je veza sa kraljicom Jelenom vrlo verovatna.

Jezero je formirano 1977. godine pregrađivanjem reke Ibar.
Naknadno su vršena podvodna arheološka istraživanja i tom prilikom je konstatovano više srednjevekovnih i rimskih sakralnih i drugih objekata na dnu jezera. Takođe, otkrivena je i riznica sa značajnim blagom.
Organizovanog turizma oko jezera nema, jezero koriste jedino ribolovci i lokalni kupači.