Visoki vodeni skok i moćna široka, ravna stena preko koje ide, stvaraju veličanstveni utisak. Pristup zahteva pešačenje.
Staza vodi pored Malog čunguljskog i još nekoliko nevelikih slapova.

Dužina pešačenja zavisi od mogućnosti pristupa terenskim vozilom. Aktivno se radi na probijanju novih puteva. Išli smo jednim takvim, ali se isprečilo izvaljeno stablo, pa smo pešačili oko 2,5 kilometra. Uspon je bio srednji, ne preterano težak. Prošli smo pored Malog čunguljskog i još nekoliko manjih slapova.
Iz sela Topli Do se organizuju pešačke ture.
Uglavnom, treba dosta napora da se stigne, ali - isplati se!

Visok 7-8 metara, okružen je šumom.

Stena na kojoj počinje pad je visoka 35 metara. Nalazi se na mestu na kome se potok Bukovski uliva u veću reku. Uzvodno od vodopada ima nekoliko manjih slapova i jezera. U blizini postoji nekoliko otpisanih vodenica, a stotinak metara dalje je manastir iz 15. veka.
U blizini postoji nekoliko (otpisanih) vodenica.

Snimci su načinjeni sa puta koji od sela Topli Do vodi prema bugarskoj granici. Ovaj kraj je prebogat vodom, ali su reke ugrožene zahtevima za nekontrolisanu gradnju minihidroelektrana.

Nismo imali vremena za silazak do reke, žureći prema toplodolskim vodopadima.
Zato, samo par snimaka sa visine.

Na oko kilometar pre sela Topli Do, put prelazi preko Toplodolske reke. Baš na tom susretu sa putem, reka pravi brzak sa nekoliko manjih uzastopnih kaskada. Vrlo slikovito mesto.

Vodopad je najduži u Srbiji, ali je kaskadni - nema slapova sa velikom visinskom razlikom.

Do vodopada se pešači kilometar i po.
Uspon je srednje težak, pri čemu druga polovina puta vodi kroz šumu bez utabane staze i dosta neravnim, stenovitim terenom. Ali, pogled na vodopad je prizor vredan ovolikog truda.

Visok je 64 metra. Teško je pristupačan. Na poslednja četiri kilometra ka vrhu Pilj put je izuzetno loš, tako da se sa jakim terenskim vozilom od sela Topli Do (ukupno 6 km) vozi više od sat i 20 minuta. Srećna okolnost je da put prolazi tik pored vodopada - nema pešačenja.

Na poslednja četiri kilometra ka vrhu Pilj put je izuzetno loš, tako da smo se sa jakim terenskim vozilom od sela Topli Do (ukupno 6 km) vozili više od sat i 20 minuta.
Srećna okolnost je da put prolazi tik pored vodopada - nema pešačenja.

Vizuelno upečatljivo, a pri tome i prijatno mesto za izlet i, eventualno, malo osveženje. Kupanje ne dolazi u obzir ni u najtoplije vreme.

Stara planina, bogata vodom, ispresecana je vodotokovima, koji čine nekoliko fascinantnih klisura, odnosno kanjona. Temštica skoro celom dužinom (otpilike do manastira Temske) teče krož izuzetno atraktivnu klisuru.
Ima veliki pad, na njoj je tridesetih godina prošlog veka podignuta hidroelektrana koja i danas radi.
Na polovini puta za selo Topli Do prelazi se u, takođe živopisnu, klisuru Toplodolske Reke.

Najlepše delove ove klisure valja snimati iz samog korita reke. Gusto zelenilo koje je poselo sve okolne strmine, ne dozvoljava dobar kadar sa puta. Ranije, dok su se u ovim krajevima napasala bezbrojna stada, to nije bio problem. Sada, nema ovaca - nema slikanja.

Stabla su povezana u vrlo atraktivnu celinu.
Stabla kreću iz istog korena u skoro pravilnom kružnom rasporedu, uzdižu se skoro paralelno i grade zajedničku, u obliku polulopte, olistalu krošnju.
Meštani poštuju ovu grupu stabala kao zapis - sveto drvo.

Do hrasta nas je vodio krepki 89-godišnji meštanin Vekoslav orđević Vule. Iako se stabla vide iz centra sela, tj. od crkve Sv. Đorđa, jer se nalaze na vrhu obližnjeg brda, put do njih nije lako naći.

Bugarska tvrđava; ostaci utvrde.
Po rečima upućenih ljudi iz Pirota, tvrđava se nalazi iza grebena koji se uzdiže iznad reke Temske u visini brane HE Temska.

Da bi se došlo do pretpostavljenog mesta tvrđave, mora se proći kroz prostor HE.
Nažalost, nismo dobili dozvolu da prođemo. Dežurni radnik nam je objasnio da je nedavno došlo do promene vlasništva nad HE i da je od tada zabranjeno ulaženje, prolaženje i snimanje unutar prostora hidrocentrale.

Šumskim putem se od vodopada Tupavica, može ispratiti Dojkinačka reka do najviše njene tačke; uz malo uspona, naravno. Uz put se mogu videti mali i malo veći slapovi, proširenja reke, gole stene, kao i jedna prirodno nastala kadica, usred reke.

Crkva je nekada bila oslikana. Na tavanici se nalaze ostaci fresaka.

Popričali smo sa par meštana iz susedstva. Jedan od njih, Vekoslav Đorđević Vule ponudio se da nas povede do grupe stabala hrasta, zaštićenom spomeniku prirode, koji se nalazi na brdu iznad sela. Ispostavilo se da je to bio pravi potez, jer do stabala, koja su sa mesta na kome smo se nalazili, vidljiva, ipak nije lako naći pravi put.

Vodopad se nalazi pedesetak metara od puta Temska - Topli Do. Visok je oko 6 metara u punoj dužini. Vrlo interesantno izgleda - podseća na obnutu vinsku čašu.

Makadamskim putem, uz malo opreza na par mesta, lako se stiže do mesta koje je ujedno i izletište.
Do vodopada se nastavlja peške. Prelazi se Dojkinačka reka, nekad je premošćena nagomilanim deblima, a nekad sa kamena na kamen - bez problema. Do vodopada manje od 100 m, kroz debelu hladovinu.

Stena vodpada, u pravilnim, kaskadnim vertikalama liči na rukom zidani bedem neke tvrđave.

Manastir potiče iz 14. veka, dok je na istom mestu još od 11. veka postojao stariji hram. Manastir je u skorije vreme tavorio, sve dok posle oktobarske revolucije nije došla grupa ruskih monahinja, koje su manastiru udahnule novi život i tu ostale.
U okolini sela postoje tragovi naselja iz rimskog doba, kao i srednjevekovna tvrđava.

Penjalište ima ukupno 7 elemenata.

Selo zovu i Kameno selo zbog količine kamena ugrađenog u objekte. Mnoge kuće su spratne, tako da liče na kule od kamena.
U blizini sela postoje ostaci utvrđenja iz rimskog perioda.

Do sela se stiže dobrim asfaltnim putem. Put kroz selo ima tvrdu podlogu, ali je na početku jako loš. To nas je prevarilo da odmah po ulasku u selo parkiramo vozila i krenemo peške. Nismo znali da put posle svega sto metara postaje mnogo bolji, a do najslikovitije grupe kuća, koja se nalazi na drugom kraju sela, ima više od kilometar.

Jezero je veliko, ali je bez turističkog sadržaja. Jedini most vodi do sela Gostuša i Bela.

U vreme naše posete, nivo jezera je bio skoro najniži zapamćeni. Meštani Gostuše su nam rekli da je uzrok nedovoljno kiše tokom proleća (2019.). Mada, kako smo kasnije videli, reke i vodopadi u toplodolskoj i dojkinačkoj kotlini su bili natprosečno bogati vodom.

Nalazi se pored crkvice sveti Arhangel Gavrilo.

Crkva se nalazi izvan sela. Izgrađena je u centru nekadašnjeg naselja, ali su se meštani, u vreme neke epidemije, preselili na kilometar dalje, bliže planini.

Naš domaćin, Ivica Veljković, predsednik mesne zajednice, ukazao nam je na postojanje fresaka, vrlo starih i vrednih, čiji ostaci se mogu videti samo pri dnu zidova, jer su prekrečene novijim živopisom.

Most, započet u pradavna vremena i nikad završen.
Građevina je, inače, u sasvim solidnom stanju, bez vidljivih oštećenja.
Postoji i informacija da je, ustvari, bujica odnela deo mosta, kao i još novija verzija - bujica nije odnela most, već drugu obalu, dok je most sačuvan u originalnom gabaritu.

Malo smo lutali, iako je most svega 100m od izlaska sa novog autoputa, pošto odmah po izlasku slede dva-tri račvanja manjih puteva. Uglavnom, treba nastaviti paralelno sa autoputem, preći reku i onda: desno, pa desno.

Ovo je najstarija crkva u Ponišavlju. Njen nastanak je smešten u prvu polovinu 14. veka.
Crkva je izuzetno interesantna po ostacima davnašnjih freski, zapisima o ktitorima, grobovima ktitora.
Ranije je bila posvećena svetom Nikoli.

Ograđeni plitki bazen sa termalnom vodom. Voda je, po pričama, izuzetno lekovita.
Pristup Banji (Banjici/Dagbanjici) je pešački, pored reke, kroz klisuru koja je poseban doživljaj. Staza je delimično uređena, samo se na par mesta skakuće sa kamena na kamen.

Pri povratku sa bazena, u žurbi sam zaboravio torbu sa foto opremom.
Na veliku sreću, dva gospodina koja sam upoznao pri dolasku i ostavio im svoju vizit kartu, primetili su je, obavestili me i poneli torbu nazad. Kada smo se sreli, ispričali su mi anegdotu. Da li da ponesemo torbu - pitao se jedan od njih. Nikako, možda je unutra bomba - reče drugi kao iz topa.

Na ploče se može izaći sa jedne ili druge strane reke.
Ovo uputstvo važi ukoliko se ide iz Rsovaca.
Sa leve strane je nekada postojao put Rsovci - Pakleštica, ali je on zapreten ako se ide od Rsovaca. Postojala je tabla sa informacijama, pešačka staza je bila obeležena, ali su oznake vremenom izbledele/nestale.
Na desnu stranu se izlazi poljskim putem i preko livada u Rsovcima, zatim gaženjem Visočice (nije dublja od pola metra), pa usponom preko brdo obraslog žbunjem.
Ni na jednoj strani nema uopšte ili nema dovoljno orijentira, tako da je potrebno dobro se raspitati pre polaska.
---
Nova informacija: velika pećina istražena u dužini novih 700m. Istraživanja su otkrila dvoranu sa pećinskim nakitom i ogromnim stalagmitom (9 metara) i sada je ovo najduža pećina Stare planine.

Imali smo sreću da na račvanju seoskog puta, negde kilometar iza Rsovaca, gde smo stajali u dilemi levo/desno? naletimo na Pejču koji je isterao na pašu lepo stado ovaca.
Pejča nas je uputio do livade na kojoj je bistri izvor i izletište; tu da pređemo reku i dalje preko brda. Popeli smo se uz brdo - malo po stazi, malo po žbunju; posle stotinak metara - vidi se proplanak, mala borova šuma, par ambara. Kad se to prođe, ostalo je još malo penjanja, ali je teren jako loš - gazi se po stenama nejednake visine, obrasle travom, probija se kroz rastinje niže i srednje visine, a pri tom se odredište ne vidi dok ne izbijete na dovoljno visoku tačku.

Vodenica, po svemu sudeći ne radi.

Meštani ispred prodavnice su nam rekli da postoje čak tri vodenice na Gradašnici.
Međutim, idući do izvora Banjice, primetili smo samo ovu jednu.

Vrelo je vrlo duboko i ronioci ga i dalje istražuju. Još nije utvrđena puna dubina izvora.

Vrelo se nalazi u području odmarališta sa velikim brojem kamp kućica. Originalno, to je bilo sindikalno odmaralište jedne jake socijalističke firme. Koliko je sada iskorišćeno, nismo mogli da utvrdimo.
I prostor oko samog vrela je mesto za odmor.
Pošto smo svratili u vreme prvomajskih praznika, zatekli smo veću grupu zauzetu roštiljanjem.

Bor se nalazi na seoskom groblju, odmah pored staze koja iz centra sela vodi u pravcu Visočice i Vladikinih ploča.
Stablo, visoko i usamljeno, vidljivo je kilometrima unokolo, s obzirom da između njega i udaljenih brda koja okružuju dolinu nema vizuelnih prepreka.

Uređeni ambijent ispod crkve, za šetnju i odmor.
Dobro izvedene stepenice sa rukohvatom vode do malog platoa sa zvonarom ispred crkve. Zazidani otvor pećine predstavlja pročelje objekta; sve je tu - drvene vratnice, ikona iznad i (jedina) dva otvora sa stane ulaza.
Glavna atrakcija je ikona Ćelavi Isus naslikana na kamenom zidu, malo iznad visine prosečno visoke osobe.
Strana brda sa crkvom obiluje udubljenjima dovoljno velikim za ljudsko sklonište. Moguće da su udubljenja svojevremeno služila kao isposnice.

Neuobičajen enterijer za crkvu - u izdubljenoj steni potpuno neravnih ivica; mala ikona na steni i ikonostas.
Divan pogled pruža se naširoko sa platoa ispred crkve.

Fosili su prisutni u steni koja se nalazi uz sam put.
Ponekad se i u samom kanalu uz put mogu naći fosili okrunjeni iz stene.

Dva spomen groblja nalaze se jedno uz drugo.
Na srpskom delu u kosturnicu su položeni poginuli u baklanskim, kao i u Prvom svetskom ratu.
Na grčkom groblju sahranjeni su vojnici stradali u epidemiji španske groznice tokom 1918, i 1919. godine.

Stari objekti na placu više ne postoje. Ostala su samo dva zida jedne od nekoliko pripadajućih kuća.
Komšije, koje se slja nostalgijom sećaju stargo ambijenta, su nam rekle da je posed otkupljen i da će se zgrade restaurirati u autentičnom izgledu.
Pokušaćemo da proverimo ovu informaciju u nadležnom zavodu.

Tragajući za tačnom pozicijom zgrade, naišli smo preko google streets na sliku staru desetak godina. Vozilo googla je prošlo istom ulicom i zabeležilo (verovatno) poslednji izgled originalnih objekata.

Kuća je sagrađena 1848. godine od strane bogatog pirotskog trgovca.
Posle Drugog svetskog rata biva dodeljena pirotskom muzeju.
U prostorijama se nalazi autentični nameštaj s kraja 19. i početka 20. veka, a izloženi su i delovi nošnje, kao i pirotski ćilimi.
U dvorištu se nalaze rimski, jevrejski i arapski spomenici.

Ulice koje čine ambijent stare čaršije okružuju Trg Republike na kojoj su Gradska pijaca i Park Tijabara.
Ne mnogo stari, ali sasvim skladni trgovački, zanatski i ugostiteljski lokali čine ovaj ambijent autentičnim.

Objekt je potpuno renoviran i otvoren za posete 2019. godine.
Stari grad deluje izuzetno atraktivno. Gornji grad je mala tvrđava, ali je sav u kulama, stepenicama i prolazima.

Okolni park je izuzetno prijatno mesto.

Vrlo upečatljiv planski zasađeni gaj u livadi kraj puta.

Zgrada je u vlasništvu privatne firme i nalazi se u kompleksu iste.

Prozori na zgradi su, jednostavno a efektno, oivičeni geometrijski, sa malo plastike u gornjem delu. Nanizani su u istom ritmu sa poluprozorima u suterenu, što dodatno pojačava utisak. Na žalost, svaki kadar fasade "dopunjuje" bar jedan klima uređaj.

Jedinstvena formacija stena čini omanju klisuru, dugu pedesetak i visoku do 10 m. Ista formacija stena je na širem prostoru kanjona, koji van ovih pedesetak metara brzo postaje pitomiji. Ispred kanjona je malo odmorište i stara vodenica koja ne radi.

Prema navodima arheologa iz pirotskog muzeja naziv objekta je poznat, ali nema nikakvih ostataka niti je poznata njegova tačna lokacija.

U okviru crkve je kosturnica poginulih u ratovima 1876-1877. i 1912-1918.

Uz jezero se nalazi i Krupačko blato - zaštićeni Specijalni rezervat prirode (u postupku zaštite).

Ulaz u pećinu je uzan, otprilike odgovara širini prosečnog posetioca. Odmah iza ulaza je mnogo šira prostorija, ali bez opreme i dobrog osvetljenja ne treba ulaziti. Glavni doživljaj je jak i hladan vetar koji duva iz otvora priličnom jačinom. Staza iz sela do pećine je dobro obeležena putokazima i planinarskim oznakama.

Na lokaciji se nalazi niz nevelikih objekata koji su svojevremeno mogli biti zanatske radionice, moguće baš vodenice.

U vreme naše posete, niti u jednoj od prostorija se nije mogla zapaziti bilo kakva aktivnost.
Osim podatka da se planira revitalizacija (restauracija), nismo saznali ništa drugo o ovoj zanimljivoj lokaciji.

Dve kolosalne stene čine visoka, a uska "vrata" za prolaz prema manastiru.
U podnožju istočne stene, uklesan je put, pre bi se reklo uzan prolaz za vozila; prolaz se čini toliko niskim, da autobusi samo što ne dodirnu "plafon" svojim krovom.

Vrlo interesantna i, koliko sam dosad video, unikatna lokacija na području Srbije.
Ako želite da se ovde zaustavite, problem je mesto za parkiranje.
Postoji prostor u koji se mogu smestiti jedno do dva vozila, nalazi se sa leve strane puta (u smeru prema manastiru). Pošto se nalazi odmah iza kratkog tunela na ulazu, morate biti spremni na zaustavljanje pre nego ugledate mesto.