Kuća i obnovljeni objekti okućnice, deluju potpuno autentično i estetski upečatljivo u zelenom ambijentu koji ih okružuje. Kompleks čini skoro obnovljena kuća, koš i zidana peć. U kući je izložbena postavka sa odgovarajućom faktografijom.
Kuća nije otvorena, poseta se mora najaviti dan ranije.
Nažalost, nedostaje informacioni pano, koji bi dao osnovna obaveštenja neupućenima u vreme kada druge informacije nema.

Nalazi se u vrlo živopisnom, ali pustom kraju.
Do kuće od magistralnog puta ima 3 km. Put je, očigledno, nedavno nasut i dobar za svaki auto.
Svuda okolo - visoka šumovita brda.
Nismo znali da je potrebna najava, ali i bez toga, ukupni doživljaj i osećaj da ste na mestu gde je velika heroina živela sasvim su dovoljni.

U selu Rakovac, u delu Dubovci postoje dva toponima: Grad, vrh od 1144m i Kulina, područje ispod grada, prema reci Jošanici.
U tom delu, sasvim blizu reke nalazila se kula, kao i još jedna naspram nje, u masivu Vitoš.
Ostataka starih objekata na navedenim lokacijama danas nema.
(informacija:Slobodan Milenković)

Spomenik se nalazi u centru sela.
Kompleks čine figura rudara-borca, ploča sa posvetom na postamentu i rudarski vagonet uz plato oivičen niskim četinarima.
Spomenik se održava, kao i okolni travnati teren.

Istorija hrama je potpuno nepoznata, veruje se da je nastala početkom 13. veka.
Crkva je zaštićena savremenim krovom na potpornim stubovima. Unutrašnjost je u fazi rekonstrukcije (izgleda već duže vreme).

Arhitektonski se dosta razlikuje od drugih srednjovekovnih crkava u Srbiji. Posebno je interesantna unutrašnjost sa nišama kakve kod nas nisu uobčajene.
Postoje ostaci fresaka, ali nisu dovoljno vidljive, pretpostavljamo da su u fazi konzervacije.

Ne zna se razlog ukopavanja hrama u zemlju. Najverovatnija je pretpostavka da je crkva morala biti skrivena od turskih očiju.

Kuća više ne postoji, na njenom mestu je kameni stub sa spomen pločom.

Po Francuzima - srpska Jovanka Orleanka, po našima - skoro pa socijani slučaj.
Neko malo priznanje dobila je u vidu stana (tek 1945. godine) i u spomenicima podignutim u nekoliko gradova, tek u skorije vreme.

Vodenica je aktivna, jaz je pun, okolo voda teče na sve strane.
Ima je i hladne i tople - iz nekoliko okolnih izvora izbija para. Na ovom mestu se sastaju reke Veleštica i Jošanica, a ceo krug je ozelenjen i lepo uređen.
Vrlo prijatno mesto za šetnju.

Predstavlja najstariju zgrada u Jošaničkoj banji. Podignuto je u 18. veku.
Oblaci pare iz toplih izvora izbijaju na sve strane u okolini objekta, tako da nije čudo da se mesto koristi kao banja još od davnih vremena.

Hamam se renovira (leto 2019.).

Danas je poznatija kao usputno mesto do mnogo probitačnijeg turističkog centra, Kopaonika. Dve reke pune vode protiču kroz Banju, Jošanica i Veleštica, dok puno pare izbija iz mnogobrojnih toplih izvora, svuda unaokolo. Načičkane kuće na malo prostora, ali i dosta uređenih staza za šetnju.

Preporučujem svim putnicima na Kop, pauzu u ovom mestu. Nije veliko, za sat vremena ćete prošetati kroz vrlo prijatni ambijent i popiti kaficu.

Nalazi se u blizini srednjovekovnog grada Brvenika. Ktitor je nepoznat.

Vodenice su aktivne, melju i prodaju brašno.
Uz vodenice je uređeno izletište sa velikim prostorom i binom za ozbiljne skupove. Jaz je širok i pun vode iz obližnje reke koja ne presušuje.
Deo vode koji ne koriste vodenice, odvojen je u mali vodopad kao osveženje. Deo kompleksa je izvor za koji kažu da leči očna oboljenja. Samo 100 metara dalje nalazi se manastir Gradac.

Manastir je sazidan krajem 13. veka, a ktitori su bili Uroš Prvi i kraljica Jelena Anžujska. Posle progonstva Uroša, manastir je dovršila kraljica Jelena.
Manastirski kompleks obuhvata i ostatke mnogobrojnih objekata iz vremena nastanka manastira.

Od starog grada nije preostalo mnogo. I to malo ostataka leži pod travom i šibljem i teško se razaznaje. Prepoznaje se mesto ulaza u gornji grad, zid kule sa desne strane ulaza i deo zida na suprotnoj strani platoa.
Negde na polovini ispona se nalazi široki plato sa velikom gomilom rasutog kamena za šta možemo pretpostaviti da je bio spoljni bedem tvrđave.
Pogled sa vrha je vredan penjanja, pruža se sa jedne strane na Brvenik i manastire Staru i Novu Pavlicu, a sa druge na put prema Brzeću.

Penjanje do vrha je relativno naporno, jer je strmina neprekidna. Ipak, najveći deo staze je vidljiv i čist, na svega stotinak metara pri kraju javlja se šiblje koje treba izbegavati.
Po pretpostavci Slobodana Milenkovića, istraživača-amatera iz Raške, u podnožju tvrđave se nalazio kamenolom, a po istoj pretpostavci, par vidljivih ostataka na istoj kosini brda su bili delovi transportnog sistema.

Postoji legenda o nastanku imena, ali je slična sa još bar dve na objektima koji nose isto ime, a nalaze se u potpuno različitim krajevima Srbije.

Zadužbina je braće Musić iz perioda kosovskog boja. Obojica su predstavljeni na sačuvanom delu živopisa.
Spoljašnji zidovi crkve, omalterisani i okrečeni, uz zvonik neuobičajenih proporcija, ne nagoveštavaju ni približno šta se krije iza njih. Unutrašnjost je prosto - čudesna. Igra svetlosti na velikim podnim pločama, u širokom prostoru sa izvanrednim starim freskama je vrlo upečatljiv prizor, neuporediv sa drugim našim hramovima.

Pri prvoj poseti, naišao sam na otvorena vrata crkve. Mislio sam da se radi o srećnoj okolnosti, međutim, po rečima sveštenika, manastirska crkva je uvek otvorena.
Crkva spolja, osim visokog tornja, nema neke vidljive osobenosti, međutim, unutrašnji široki prostor sa dosta svetla, kamenim pločama poda i očuvanim delom živopisa deluje fascinantno; sigurno je među par najupečatljivijih crkvenih enterijera od mnogobrojnih u kojima sam bio.

Godina gradnje je nepoznata, pretpostavlja se da je postojao i pre Nemanjića. Predstavlja spomenik kulture od velikog značaja. Prilikom izgradnje pruge, koja prolazi tik ispod crkve, veliki deo manastira je uklonjen. Sadašnje zdanje je svedeno na veoma mali prostor, ograđen više staklom i stubovima, nego čvrstim zidovima.

Izuzetno interesantan objekt i prostor u njemu. Jedinstveni prizor.

Jaz je bio u funkciji sve do 70-tih godina 20. veka. Tih godina je stigao vodovod, a obradive površine se dovoljno smanjile iseljavanjem stanovništva. Tako je postepeno prestala potreba za vodom koju je jaz dovodio.

Sadržaj:
- vodenica sa drvenim kolom (potpuni unikat!),
- vajat ili zgrada (za mladi bračni par),
- vajat sa preslicom i razbojem,
- ambar,
- radionica sa kovačkim alatom,
- pastirska kućica na sankama,
- trem sa glinenom peći za pečenje rakije (retkost),
- velika nadstrešnica za grupne posete i okupljanja.

Svratili smo po prvi put kod domaćina, Zorana Košanina. Domaćin nas je lepo dočekao, ali vreme nije.
Popričali smo na kratko za velikim stolom pod nadstrešnicom i dogovorili da se vidimo na duže, čim vreme dozvoli.
Zbirka objekata koju je Zoran prikupio, zajedno sa alatkama i zanatskom opremom, zaista je autentična i neopterećena komercijalnom namenom.
Staza kojom se prolazi - drvena ili kamena, bez parčeta betona.

Ležiše minerala Arsenopyrite, Galena, Pyrite, Sphalerite

Nastalo je kao urvinsko, obrušavanjem velike količine zemlje. Po njemu plove tri prirodna tresetna ostrva.
Na obali je uređeno izletište sa ugostiteljskim objektom. Ko ne voli da plovi na ostrvu, ima na raspolaganju čamac.

Ležiše minerala Arsenopyrite, Chalcopyrite, Galena, Kaolinite, Marcasite, Pyrite, Sphalerite

U Spomen sobi je izložena postavka Raška, ratna prestonica Kraljevine Srbije. Postavka je posvećena 13-dnevnom boravku vlade tokom povlačenja 1915. godine.
Izložene su fotografije članova vlade, kao i razne zanimljivosti vezane za Rašku i okolinu, Prvi svetski rat, kao i za porodicu Kursulić, vlasnike objekta.

Postavka je, od ideje do realizacije, delo kustosa muzeja. Kao i za mnoge druge stvari vezane za našu kulturnu baštinu i ova je plod isključivo lične prduzimljivosti.

U ovoj zgradi su danas smešteni Kulturni centar Gradac sa bibliotekom i galerijom, kao i muzej. U okviru muzeja je postavka Raška, ratna prestonica Kraljevine Srbije, posvećena 13-dnevnom boravku vlade tokom povlačenja 1915. godine.

Do gornje tačke vodopada se može prići, ali da bi se snimio padajući slap, potrebno je alpinističko iskustvo. Kolima se dolazi od Semeteškog jezera do vidikovca iznad sela Tiodže (oko 2 km), a zatim se pešači oko 1 km putem za terenska vozila.
Iz sela Lisina se može prići do same Barska reke, ali da li se tim pravcem može prići vodopadu, tek treba da proverimo.

Nova vest (leto 2022): meštanin iz Raške kaže da je Barska reka kaptirana i da vodopad skoro i ne postoji.

Pešačku ulicu čini skladni niz kuća iz približno istog perioda. Ovaj prostor bi trebalo zaštiti kao ambijentalnu celinu.

Figura borca na visokom postamentu nalazi se na lepom malom trgu u centru Raške.

U centru parka je Spomenik palim borcima. U istom krugu je česma, u vrhu parka crkva, u dnu fontana, a u prijatnoj hladovini prepuni kafići.

Podatak o tvrđavi je dobijen od lokalnog amatera istraživača. Lokacija nije upisana u registar, iako je službeno istraživana.
Radi se o manjem objektu i verovatno je u pitanju stražarska kula.

Ostaci vizantijske tvrđave iz 3. (?) veka, trajala kratko - do 4. veka.
Višeslojno nalazište.
Korišćena i kasnije, u tursko doba.
Prepoznaju se linije bedema. Bio je trougaoni sa stranicama cca 150 m.
(Dejan Buluć, Utvrđenje Gradina - Končulić kod Raške)

Prvobitni manastir, mnogo stariji, obnovio je Stefan Nemanja 1166. godine.
Porušen je do temelja, nova a crkva je izgrađena 1861. na osnovama stare.
Sa platoa crkve se pruža fantastičan pogled na okolinu.

Lokalitet je veliki kompleks sa objektima rasutim po gornjoj trećini brda čija površina prelazi 50 Ha. Na brdu je konstatovano oko četrdeset tačaka na kojima je topljena ruda.
Pretpostavlja se da se na niže pozicioniranim žarištima topilo olovo, a na višim bakar.
Lokalitet nije istraživan od strane službenih institucija, a nije ni registrovan niti zaštićen.
(podaci: Slobodan Milenković)
Na lokalitetu mogu da se uoče ulaz, komunikacije, odmorišta za volove, mesta za utovar, moguće pozicije baraka za radnike, veće i manje gomile kamenja (peći za topljenje), kao i delovi posuda za izlivanje rude.

Do vrha brda smo stigli sa jugoistočne strane, terenskim vozilom, ali uz dozvolu uprave kamenoloma. Inače, moguć je prilaz sa druge strane brda, ali pešice.
Prostor kompleksa je obrastao rastinjem šibljem. Nije mnogo gusto, ali ono ipak ometa i prolaz i prepoznatljivost na fotografijama.

Izuzetan, koloritni pejzaž. Bojom i teksturom trošnih stena, neveliki kanjon potpuno je sličan padinama Đavolje varoši, a jedan stub sa "kapom", kao i jedna kolona sličnih, sasvim nalikuju tamošnjim "svatovima".
Potok se sliva sa većih visina, a na ovom mestu prelazi u mirni, horizontalni tok. Doduše, sa veoma malo vode. Niže nizvodno, nailazi se na velike potkapine pri vrhu padine sa desne strane.

Pošli smo sa malog proširenja uz šumski put koji se odvaja od magistrale tačno uz korito potoka.
Krenuli smo preko livade koja je nekada bila košena, ali su trava i šiblje izđikljali do prako pasa.
Skrenuli smo u korito potoka i sledili ga do kraja. Vode nije bilo mnogo, ali je šiblje izraslo po obalama i tu pravilo problem.

Dimenzije lokacije su 250 × 65m. Ništa od objekata nije sačuvano. Glavni materijal su bile opeke koje su meštani razvukli za svoje potrebe.
Jedini vidljivi trag je putni nasip - suva Podzida.
(podaci: Slobodan Milenković)
Mesto je obraslo tankim stablima i šibljem koje delimično ometa kretanje.
Na lokaciji se prema konfiguraciji terena i razbacanom kamenju mogu zapaziti:
- usek pred ulaskom u prostor tvrđave
- linija bedema
- komunikacije
- mesto gde su se nalazili zidani objekti
- mesto glavne kule.

Put do brda na kome se Gradina nalazi je solidan, asfaltni. Parkirali smo na malom prostoru ispred jednog domaćinstva. Bilo je mesta za tačno dvoje kola.
Pešači se par stotina metara pod usponom, nešto po zatravljenom putu, nešto po livadi, a pomalo i kroz šiblje. Usput se mogu videti kameni podzidi za nekadašnji put ka tvrđavi.
Detaljno smo obišli široki prostor tvrđave i pratili vidljiva obeležja nekadašnjih objekata u prostoru.
Na najudaljenijoj tački se nekada (verovatno) nalazila kula. Pogled sa tog mesta je izvanredan.

Uska staza kroz kamenjar i borovu šumicu, sa pogledom na dolinu (i jalovište rudnika) vodi do uskog pećinskog otvora u kome je stajaći izvor vode. Ikonice i prilozi na steni su potvrda da ovo mesto obilazi dosta vernika.
Nešto dalje nalazi se još jedna pećina, ova sa malim otvorom. Pored nje je uređeno odmorište.

Do lokacije se stiže dobrim šumskim putem. Na krajnjoj tački ima dovoljno mesta za parkiranje. Tu su meštani za svoje uživanje podigli i kolibu za ručavanje, kao i natkriveni roštilj. Do pećine se odatle ide stotinak metara, stazom.
Izvanredan doživljaj, pored pećine, su i moćne, nazubljene stene i ne mnogo gusta borova šumica koja se pruža niz celu padinu, nekih stotinak metara.