Bitka se odigrala 6. jula 1875. tokom Pvog srpsko-turskog rata.
Javorski rat je još uvek istorijski događaj nedovoljno poznat široj javnosti.
Takođe se malo zna za veliko stradanje srpske vojske koje se dogodilo tokom bitke..

Kompleks obuhvata pojave:
- Korićansko vrelo,
- Dolinu Kalipolje sa Kalipoljskom rekom,
- Ponor Kalipoljske reke,
- Pećinu Bukovik i
- Vrelo Vrševinu.

U sklopu jezera su i meandri reke Uvac, kao i svi pripadajući sadržaji.
Posete jezeru (meandrima) se organizuju ili sa strane Sjenice (kamp sa južne strane) ili na vezu ispod brane (na severnom kraju).
I ovde se, kao i na sjeničkoj strani jezera, nalazi vez za brodiće kojima se krstari meandrima Uvca. Uz platformu vidikovca je i prijatan ugostiteljski objekt.

Jezero treba posetiti i fotografisati sa svih strana.

Krajem oktobra pejzaž obiluje žućkasto smeđe zelenkastim nijansama. Jedan od najlepših koje smo snimili.

Ispod platforme vidikovca su meandri Uvca, verovatno najčešće fotografisani motiv Srbije. Ovde smo malo podigli pogled, da snimimo beskrajna brda koja okružuju reku Uvac.

Posmatrano sa vode, ostaci liče na kulu i bedem. Treba proveriti.

Poseta se organizuje u okviru obilaska klisure Uvca čamcem.
Pećina se zaključava, poseta bez vodiča nije moguća.
Prostor pećine nije osvetljen.
Na par mesta se nalaze jezerca vode čija izmerena čistoća prevazilazi sve poznate vrednosti, po navodima našeg vodiča.

Obišli smo pećinu sa vodičem, gospodinom Bobanom Vasojevićem iz Sjenice (preporučujemo ga: 064/106 1882, 064/700 3647 turizamboban@gmail.com, jer je u Sjenici jedan od retkih licenciranih).
Objasnio nam je da je postojao plan elektrifikacije prostora, ali se od toga, sa namerom, odustalo. I, izgleda s pravom.
Veliki prostor sa tavanicama i zidovima nakićenim sitnim i krupnim urasima izgleda fantastično osvetljen nejakim svetlom prenosne lampe. Ako ste zaljubljenik fotografije i ako ponesete par malo jačih lampi, moći ćete da napravite retko viđene snimke.

Kompletan utisak o meandrima Uvca dobija se plovidbom čamcem uz posmatranje sa vidikovca Molitva. Jedno bez drugog ne ide.

Do kampa se stiže skretanjem sa magistralnog puta u blizini Sjenice na mestu gde su dva vidljiva info panoa. Ide se malo lošijim putem, oko 500 m do kampa. Ako je bilo kiše prethodnih dana, ne spuštajte se do samog kampa, parkirajte na vrhu strmine, 200 metara pre.

Lokacija koja svojom visinom dominira nad okolinom, još u davna vremena je korišćena kao utvrđeno prebivalište. Prvobitno utvrđenje podignuto je još u starije kameno doba, a pogodnost terena koristilo se, preko Rimljana sve do 6. veka nove ere.
Arheološka ispitivanja su rađena još od 2007. godine.

Na gornjem platou, iako zarasla u travu, mogu se prepoznati mesta sondiranja. Bilo ih je najmanje 6. Ispod platoa naišli smo na drvene klupe i sto koje su, očigledno, koristili arheolozi.

Zidovi ove zgrade još uvek čvrsto stoje, iako ih odavno od padavina ne štitu urušeni krov. Tek pri samom vrhu, okrunilo se po nekoliko kamenova na jednoj strani.
Jedina je starinska kuća, svi ostali objekti u selu su savremeni.

Mlađi meštanin koji nas je i uputio kako da dođemo do kule, pohvalio se kako je njegova majka rođena u toj kući. Nažalost, kako stvari stoje, tu se više niko rađati ni porađati neće.

Kasarnu čine dve dugačke zgrade sa spavaonicama u nizu.
Nikakvih drugih objekata na okolnom prostoru nema.

Na jednoj od zgrada urušen je krov na centralnom delu.

Prvog dana napada ustanici su uspeli da uđu u grad, ali su borbe oko tvrđave trajale mesec dana.
Konačno, po dogovoru o predaji, trebalo je da Turci napuste grad bez borbe i budu pošteđeni, ali se to tako nije završilo.
Tvrđava je srušena, na njenom mestu je škola. Planira se preseljenje škole i ponovna izgradnja tvrđave.

Familija mog oca živi u okolini Knića. Tu su doseljeni od vremena propasti Prvog srpskog ustanka. Potiču sa planine Bior iznad Berana, a morali su bežati zbog straha od osvete.
Razlog je bio - učešće u bici kod Sjenice.

Radi se obnova od temelja, na osnovu originalnih planova, a uz pomoć turske donacije.

Već se po odmaklom renoviranju vidi da će objekat biti izuzetno lep.
Prethodna zgrada je bila, neplanskim obnavljanjem, malterisana i nagrđena.

Jaz je pun pa se može pretpostaviti da vodenica radi. Inače, postoje ostaci još dva objekta na istom potoku/reci što znači da je vodenica bilo mnogo više.

Vodenicu smo zatekli zatvorenu.

Postoji teza da je ovo Dostinika - prva prestonica Srbije. Za Dostiniku je utvrđeno da je postojala još u 9. veku, 200 godina pre Nemanjića.

Tačnu lokaciju nismo pogodili.
Cenim to po tome što smo naišli samo na tri gomile kamenja i par kvadratnih rupa koje su moguće bile sondiranje terena.
Lokaciju smo tražili smo na osnovu okvirnih uputstava. Od orijentira smo imali samo "Brdo Kik, niži vrh".
Sledeći put moramo uzeti lokalnog vodiča.

Kompleks "od više desetina humki" uočen je u širem arealu lokaliteta Kobiljka, koji se nalazi na oko 15 km južno od Sjenice sa leve strane puta Raždaginja-Buđevo.
Posle preliminarnih sondiranja na ovom lokalitetu su nastavljena sistematska arheološka istraživanja, koja su još u toku. Do sada je otkriveno 13 humki sa okolnim prostorima na kojima je bilo tragova kulturnog sloja. Saznanja do kojih se došlo u toku ovih istraživanja ukazala su na postojanje prostranog ranosrednjovekovnog kompleksa sa kraja 10. i iz 11. veka, koji je, po svemu sudeći, nastao kao paganski kultni prostor, ali, izgleda, i kao mesto sahrane spaljenih pokojnika. U pitanju je izuzetno značajna pojava koja bi, ukoliko se u toku daljih istraživanja potvrdi, pružila nova saznanja o tokovima hristijanizacije ne samo na ovom području već i šire, u planinskim oblastima naseljenja srednjovekovnih Srba.
(M. Popović, V. Brkić: Vrsenice ... BGD, 2009.)

Crkva i manastir su obnovljeni skoro i to veoma temeljno. U porti je dograđeno više objekata.

Do manastira se može doći putničkim vozilom. Preko reke je postavljen metalni most, dovoljne širine da se vozilo može mimoići sa pešacima. Autobusi ne mogu preko ovog mosta. Oni parkiraju na veoma uskom prostoru sa strane puta, u visini mosta, gde jedva ima mesta za dva vozila.

Na putu od Karajukuća Bunara prema Tuzinju, na kosini sa leve strane puta mogu se naći manje ili veće grupe bačija (stanova).

Najveći broj bačija nije u funkciji. Broj stoke se smanjio (desetkovan), stanovništvo masovno napušta ovaj predeo.
Neke od bačija su potpuno očuvane, dok su neke krenule da padaju.
Ono što je čudno: posedi - livade sa objektima ili same livade su potpuno ograđene, najčešće bodljikavom žicom. Pri tome - ne postoje kapije, nema ni ulaza ni izlaza!
Preostala stoka (videli smo veliko stado ovaca i poveće krdo goveda) napasa se na slobodnim (neograđenim) površinama.

Opis u izdanju ARHEOLOŠKA KARTA NOVOG PAZARA, TUTINA I SJENICE, Premovic Aleksic, Dragica, 2014

Džamija je izgrađena 1703. godine.
Zovu je i Askerli džamija, jer je podignuta u okviru vojnog logora.
Od tada do danas mnogo je puta rušena i obnavljana, zadnji put 1986. godine.

U vreme naše posete, u džamiji nije bilo nikog.
Od Sjenice do Karajukića Bunara dolazi se ili preko Raždaginja putem sa dugim makadamom koji povremeno izgleda vrlo loše, ili preko Krće-Vrsjenice-Cetanoviće, gde takođe ima kombinacije asfalt/makadam, ali asfalt preovlađuje.
Od Karajukića Bunara ide makadam sa dobrom podlogom, ali i dosta površinskih ulegnuća.