Spomen kompleks čini nekoliko odvojenih postavki na širokom prostoru.Na zaravni onižeg brda, postavljene su dve velike grupe oblikovanih blokova belog mermera, dok je u centralnom delu obelisk sa tekstom poynate pesme. Ugostiteljski objekt na ulazu je, izgleda, van funkcije.
Prostor kompleksa je zaštićen je kao prirodni spomenik pod nazivom "Memorijalni prirodni spomenik Kadinjača".

Vrelo se nalazi ispod gorostasne stene i pravi neveliko jezerce iz koga voda otiče prema vodopadu.
Vodopad čini pet-šest kaskada iz kojih voda, u vreme sezone, prilikom prelivanja poskakuje čineći jedinstvenu sliku.
Ispod vodopada se nalazi vodenica koja je u zapuštenom stanju, sakrivena rastinjem.

Do vrela se stiže šumskim putem. Udaljeno je od asfaltnog puta samo stotinu metara. Tok iz vrela prema vodopadu, delimično prolazi šumskim putem, pa je potrebna nepromočiva obuća.
Vodopadu se prilazi sa istog asfaltnog puta, oko 150 m niže od prilaza vrelu. Prilaz je takođe šumski put, nešto kraći od 100 m.

U uređenom ovalnom prostoru na malom uzvišenju nalazi se nekoliko natstrešnica ispunjenih raznim sadržajem ili prosto klupama za sedenje. Glavna zgrada je brvnara - suvenirnica.
Prostor i panoi su ispunjeni novinskim isečcima, kopijama tekstova ili rukopisima vezanim za proročanstva i druge neobjašnjive pojave.
Ispred brvnare je drvena skulptura - Miloš Tarabić diktira svoje iskaze proti koji ih zapisuje.

Do kuće vodi asfaltni put.

Pripada grupi zaštićenih objekata pod zajedničkim nazivom Istorijske zgrade u Užicu.

Zgrada se nalazi u centru grada.
U zgradi se nalazi muzejska postavka sa ciljem predstavljanja života u gradu na prelasku iz 19. u 20. vek.

U vreme naše posete, muzejska postavka nije bila otvorena.

Procenjuje se da je stablo posađeno između 1880. i 1890. Predstavlja spomenik prirode. Nalazi se na trgu Svetog Save.
Stablo mečje leske dugo živi, dobro je u drvnoj industriji, lepo za oko i korisno kao brana vetru.

Danas je u prizemlju zgrade muzička škola, a na spratu su stanovi.

Pripada grupi zaštićenih objekata pod zajedničkim nazivom Istorijske zgrade u Užicu.

Adresa: Ul. Heroja Jerkovića 14, Užice

Građena je pretpostavlja se 1688, a iz osnova renovirana 1773. i 2012.godine.
Ranija crkva, koja je imala status spomenika kulture, je izgorela do temelja 1996. godine.
Nova je izgrađena 2012. godine po originalnim crtežima.

Crkva je na uzvišenju, na mestu prijatnom za odmor. Put do crkve vodi, uz potok, od ulice iz centra i meštani ga koriste kao šetalište.

Pogled sa najviše tačke puta ka velikoj brani.

Pripada grupi zaštićenih objekata pod zajedničkim nazivom Istorijske zgrade u Užicu.
Adresa: Užičkih heroja bb.

Izgrađena je 1900. godine. Rađena je po Teslinom principu, kao prva takva u Srbiji.
Hidroelektrana od 2000. godine ponovo radi.
U objektu se nalazi i Muzej tehnike.

Pripada grupi zaštićenih objekata pod zajedničkim nazivom Istorijske zgrade u Užicu.

Stari manastir iz 15. veka je potopljen formiranjem akumulacionog jezera.
U okviru manastira nalazi se spomenik posvećen monahu Teodosiju, koji je u tadašnjoj štampariji odštampao Rujansko četvorojevanđelje.
Interesantno je i par nadgrobnih spomenika iz perioda ranog hrišćanstva koji su sačuvani uz manastir.

Područje grada se nalazi u rekonstrukciji. Pri tome, pristup turistima nije blokiran.
Osnove svih bedema i objekata unutar njih su konzervirane i vidljive. Ograde i rukohvati postoje na svim kritičnim mestima. Pravci kretanja su omogućeni na centralnom i gornjem nivou. Table sa informacijama objašnjavaju svaki pojedini nivo, odnosno objekt.
Postoje i dva laguma ispod gornjeg novoa tvrđave, a služili su za skrivanje zbegova.
-----
Uz sve to, pod gradom se nalaze stene sa stazama za slobodno penjanje. Dva bloka ispod Grada, kao i treći na Velikoj brani ukupno imaju 64 elementa.

Interesantno je da je pravac do Starog grada u centru Užica obeležen potpuno neadekvatno.
Ako želite prići gradu, bilo kolima, bilo peške, morate proći kroz splet uličica za šta morate ili imati kartu grada ili pitati meštame.

Trasa uske pruge koja je od Užica vodila prema Sarajevu, posle ukudanja voza sedamdesetih godina, ostala je sačuvana sve do jezera Vrutci.
Šine su uklonjene, a nasip je asfaltiran u dužini oko 5 km. Ostali deo trase je pokriven makadamom.
Tuneli su sačuvani i osvetljeni, takođe i željeznički mostovi.
Trasa celom dužinom ide kanjnom reke etinje, tako da je to sada jedinstveni ambijent za šetnju i vožnju biciklom.
Klisura Đetinje je zaštićena kao Predeo izuzetnih odlika.

Nismo ranije znali za ovu turističku atrakciju i malo je reći - bili smo oduševljeni.

Jedna od tačaka na pešačko-biciklističkoj stazi koja ide trasom bivše pruge uskog koloseka od Užica prema selu Vrutci.

Klisura se proteže od jezera Vrutci do Užica. Trasa nekadašnje pruge uskog koloseka od sela Stapari do Užica pretvorena je u biciklističko-pešačku stazu, tako da se celih 5 kilometara klisure može lagano proći.

Vrlo visokom branom pregrađen je tok Đetinje i stvoreno atraktivno veliko akumulaciono jezero.

Na lokalitetu se uočavaju:
- prilazni pravac, upravan na kosinu brda
- zid bedema, visine metar, dužine oko trideset,
- dve kružne zemljane formacije, moguće osnove dve kule
- centralna humka visine pet metara, prečnika dvadesetak, takođe moguće mesto kule
- tragovi "divljih" kopača - iskopan obični bakrač na mestu, kako nam je vodič objasnio, gde su meštani, uz radove, pripremali sebi hranu.
Takođe se uočava dominantan položaj utvrđenja u odnosu na dolinu Đetinje.

Sa brda se pruža pogled na seoska domaćinstva, brda, pašnjake, šume i dolinu etinje. Divno.

Mnogo velikih kamenih blokova u redovima, sred relativno mlade šume, ali sasvim ili do pola, utonulih u zemlju.
Blokovi su postavljani u pravilnim razmacima, ali se to sada, zbog šume i utonuća nekih pod zemlju, sada ne može dokumentovati.

Do nekropole smo stigli asfaltiranom trasom uske pruge - putem koji ide od Užica do jezera Vrutci (kretanje vozilma dozvoljeno samo u određenim periodima dana).
Uz put smo se pred jednim tunelom u Staparima, prinuđeni da manevrišemo radi mimoilaženja (put ima samo jednu traku), zaustavili da vozača vozila iz suprotnog smera upitamo za put prema nekropoli.
Ispostavilo se da smo imali neverovatnu sreću. Gospodin Lazar Jeftić se ponudio da nam bude vodič u obilasku više značajnih lokacija u okolini. Tako smo sa njim proveli dobar deo dana i obišli rimsko groblje, arheološku lokaciju Gradina (za koju nismo ni znali), Divljakovića vrelo, branu na jezeru Vrutci i manastir Rujan.

Kompleks čine ozidani bazen na mestu gde izvore topla voda, drvene natstrešnice za odmor, široka plaža i plitki, prošireni tok reke etinje.

Do banje se iz Užica najlakše stiže trasom stare uske pruge koja je danas asfatirani put.
Možete peške, biciklom, ili kolima. Kolima je dozvoljeno kretanje samo u određenim periodima dana - pre podne i par sati po podne. Ako krenete kolima, na ovaj put ulazite u tački (43.854128, 19.818183) gde je nekada stajala rampa ("rampa" je i orijentir za sve užičane, ako se raspitujete), a sada stoji samo obaveštenje o dozvoljenim periodima za ulazak vozila.

Akumulacija se prostire (izuzetno lepom) klisurom Đetinje, koja je pred samim Užicem pregrađena još jednom branom.
Tzv. Velika brana izgrađena je mnogo ranije, za potrebe hidrocentrale.
Brana na jezeru duga je 221 m i visoka 77 m.

Han je izgrađen početkom 19. veka ili ranije. Jedan je od retkih primera hercegovačke kuće u Srbiji.
Kako je ovuda prolazio glavni put za udaljene krajeve, a Kremna su bila opština čiji se centar nalazio upravo ovde, han je bio zgrada od velikog značaja.
Sama zgrada je velika po gabaritu, spolja izgleda da je u solidnom stanju. Međutim, restauracija koja je ranije započeta, zastala je. Krov koji je išao na četiri vode nije originalan, urađeno je samo jednostavno pokrivanje radi zaštite.
Iznad ulaza se oučavaju tri uska otvora - puškarnice.
Prostor oko hana je nekada bio glavni trg.
Pored, odmah, je sada već bivša kafana, a malo dalje stara škola, sada zgrada bez namene. Škola je zasebno, spomenik spomenik kulture.
Preko puta se nalazi stara zidana česma sa uklesanim natpisom koji je uklesao poznati klesar Radosav Čikiriz. Česma se, takođe, vodi kao spomenik kulture.

Navedene detalje iz istorije mesta ispričao nam je prvi komšija, Obren Bogosavljević, koga smo zatekli u sređivanju okućnice.

Prva vodenica na ovom mestu nastala je oko 1760. godine. I nju, i sledeću odnela je bujica.
Ova sadašnja radi neprekidno. Neuobičajeno, ima čak i istaknuto zvanično radno vreme.

U vreme naše posete, vodenica nije bila otvorena.

Most se nalazi između Potočanja i Zbojštice.
Nedaleko od mosta, na uskoj rečnoj dolini je proširenje koje se koristi kao izletište.
Kanjon reke čine visoke, šumovite stene, a rečna obala je pokrivena travnatim tepihom.
Most je oštećen prolaskom natovarenih traktora i ne treba ga prelaziti vozilom.

Do mosta se stiže iz sela Zbojštice, skretanjem prema groblju u tački (43.823207, 19.857744). Kod pilane (43.821991, 19.871134) se račva put do groblja, a kod groblja (43.822997, 19.874651) se, u levo, odvaja makadamski put prema mostu.
Kad nije kišna sezona, do mosta se može proći putničkim vozilom, s tim što se u povratku nailazi na dva kratka ali zahtevna uspona.

Lepa panorama, šteta što ovde ima mesta samo za standardni kadar.

U selu ima desetak porodica koje se bave grnčarijom. Mi smo obišli dve, prve na koje smo naišli.

Selo, pak, dobro živi, ali od poljoprivrede. Grnčarstvo je tu da dopuni prihode (kažu meštani).

Spomenik je posvećen palim ratnicima od 1912 do 1918 i žrtvama fašističkog terora od 1941 do 1945.
Spomenik su podigli građani sela Zbojštice i Ljubanje, 22.2.1990. godine.
12 krajputaša su spomen na poginule u prvom svetskom ratu.

Za ovaj spomen park smo čuli raspitujući se za put za sasvim drugu lokaciju. Srećom, bio nam je na pravcu kretanja, tako da plan puta nismo morali menjati.

Slično Starom selu u Sirogojnu, i ovde je preseljen veliki broj originalnih seoskih objekata. Objekti su grupisani u pojedinim delovima u ulične blokove. Neki su namenjeni ugostiteljskoj, a neki trgovačkoj delatnosti.

Dobro uređena pristupna staza i stepenište za pristup. Obilazak počinje na gornjem nivou, otprilike na polovimi otvora na ulazu.

Dobro uređena pristupna staza i stepenište za pristup. Obilazak počinje na gornjem nivou, otprilike na polovini otvora na ulazu. Pećina je u vreme naše posete bila zatvorena. Sezona poseta se završava 31. oktobra.

Postoje dva izvora na rastojanju od pedesetak metara. Kako su nam rekli meštani, prvi na koji se nailazi je za umivanje, a drugi za piće. Izvor pitke mineralne vode nalazi se uz samu novoizgrađenu crkvu.
Stotinak metara dalje (ide se uz prugu šarganske osmice) nalazi se uređeno kupalište. Voda nije hladna (bar u avgustu).
Na početku kompleksa nalazi se muzejska postavka železnice - stari "Ćira", lokomotiva sa vagonom, par parnih mašina i kompozicija od nekoliko vagona "normalnog" koloseka

Postoje dva izvora na rastojanju od pedesetak metara. Kako su nam rekli meštani, prvi na koji se nailazi je za umivanje, a drugi za piće.

Polazi se sa železničke stanice u Mokroj gori. Na 14 km dugoj pruzi prolazi se kroz mnogo tunela i četiri usputne stanice.
Dva puta ste pri tome na istoj geografskoj širini i dužini, jer voz, penjući se na malom prostoru, bukvalno pravi liniju osmice.
Voz staje po jednom na sve četiri usputne stanice, jednom da biste na doručak i piće i malo prošetali lepo uređenim stazama pod visokim borovima, drugi put da biste dodirnuli "ludi kamen" (što ne preporučujemo, iako nismo sujeverni) i još par puta da uposlite kamere.
Ceo krug traje dva i po sata.

Iako je tura osmišljena po strogim pravilima komercijalnog turizma, sve je odmereno i ništa ne kvari doživljaj.