Na delu nasipa kraj Tise zvanom Treća rampa (rampe za ograničenje prometa na nasipu su postavljane u pravilnim razmacima) nalazi se spomenik posvećen žrtvama racije iz januara 1942. godine.

Izletište na Tisi je podeljeno na dva dela. Jedno je javno kupalište (Plaža), drugi deo čine par ugostiteljskih lokala sa svojim restoraanskim prostorom i sopstvenim pristupom u vodu.

Kuće su zaštićene kao spomenici kulture. Osim dve ploče sa posvetom, ne postoji niti jedan drugi znak značaja ovih kuća i njihovih bivših žitelja, niti na kućama niti u okolini. A i ploče su već poprilično izbledele.

Osim dve ploče sa posvetom, niti jedan drugi znak značaja ovih kuća i njihovih žitelja, niti na kućama niti u okolini. A i ploče su već poprilično izbledele.

Park je dvema ulicama podeljen na četiri celine. Svaka ima posebno ime: Park, Crkveni park, Park Prisajedinjenja i Park Žrtava Racije.
U okviru parka postavljene su biste:
- narodnog heroja Radivoja Ćirpanova,
- kompozitora Petra Konjovića i
- dr Lazara Pačua.
U delu parka koji se naslanja na osnovnu školu stoji još jedan spomenik posvećen Čuružanima, žrtvama fašizma i palim borcima.

Crkva je monumentalni objekt sa karakterističnim širokim pročeljem na kome se ističu trem poduprt sa četiri stuba i tri barokna tornja na vrhu. Ovakvo rešenje postoji još na dva mesta, crkve u Bežeju i Sivcu su bliznakinje sa čuruškom.
Druga, ne manje važna vrednost su slike na ikonostasu koje je radio poznati slikar Đorđe Krstić.

Unutar crkve nije dozvoljeno fotografisanje.

Najbolje očuvana vetrenjača u Vojvodini, odnosno Srbiji.
Po izgradnji, nekoliko puta je preseljavana, ovde je od 1912. godine.
Mlin ne radi, ali po stanju enterijera bi se reklo da je pogonski sistem kompletan.
Jedina je takva sa kompletnim mlinom u celoj Vojvodini (Srbiji), nedostaju joj samo krila.

Prolazio sam pored nje u detinjstvu, kada bismo iz Bečeja dolazili do rođaka kolima. Kada se išlo vozom, nije se videla.
Prisećam se da je tih godina još imala krila (da li je radila?).

U prostoru bivšeg magacina tokom fašističke racije u januaru 1942. godine, zatvoreno je, a zatim i mučki ubijeno preko 400 meštana. Kod pravljenja izložbene postavke vodilo se računa da prostor ostane u autentičnom stanju, nisu vršene nikakve intervencije na popravci izgleda zidova niti poda. Izložbu čini fotodokumentacija, odnosno fotografije žrtava.
U istoj ulici, nešto dalje nalazi se još jedan prostor u kome je u isto vreme na isti način izvršen zločin nad 310 žrtava.
Tela žrtava su prevezena do mesta zvanog Treća rampa na Tisi i tu bačene pod led. Na tom mestu postoji spomenik žrtvama.

Najveći deo nalazišta prostire se na području i oko kopova aktivne ciglane. Drugi deo istraživanog područja nalazi se sa desne strane puta Čurug - Žabalj. Sondiranje je vršeno nedaleko od izlaska iz mesta kao i na kilometar dalje. ---
Prilikom zaštitnih arheoloških istraživanja otkriveno je višeslojno arheološko nalazište. U 530 istraženih arheoloških celina, kuća, jama i rovova, otkriveni su predmeti datovani u period poznog latena (1. vek pre n. e. - 1. vek n. e.), kao i u period 3-4. veka uz nekoliko grobova (4, 5-6. vek).
("Arheološka nalazišta rimskog perioda u Vojvodini", Maja Đorđević)
Nalazište se prostire se na 100 hektara.

Kapela na vodici se nalazi uz samu vodu Jegričke, tako da i prilaz objektu ide preko malog betonskog mosta.
Ispred kapele nalazi se ozidani bunar.
Vrlo blizu je i most preko vodotoka kojim se izlazi na letnji put prema Čurugu.
Vodotok Jegričke je velikom dužinom zaštićen kao park prirode, pa se i na ovom mestu može sagledati u svoj svojoj lepoti.

Na lokaciji se nalazi kapela Sv. Petra i Pavle. Ispred kapele je veliki ograđeni i pokriveni prostor za skupove.
Vodu crpi mala ručna pumpa. Otvor bunara je poklopljen i zaključan, tako da se samo voda sa pumpe može svakodnevno koristiti.
Do lokacije se dolazi relativno dobrim letnjim putem.

Vetrenjača ne radi, već duže vreme je napuštena. Kako nedostaje deo zida, preti joj urušavanje.

Možda je kasno, a možda bi se ipak ova lepotica mogla spasti.

Kompleks se nalazi nadomak Crne Ćuprije, mesta gde je izvršeno masovno pogubljenje tokom fašističke racije januara 1942. godine.
U centru velikog kompleksa nalazi se monumentalni rad vajara Jovana Soldatovića posvećen borbi naroda Šajkaške protiv okupatora.
Na širokom okolnom prostoru uređen je teren za golf.

Nalaze se u ataru Žablja na obali Tise.
Našli smo najverovatniju lokaciju, na kojoj postoji samo jedan objekt koji moguće datira iz vremena Vojne granice. Za drugi nam je rečeno da je se nalazio na istom mestu, ali je srušen.

Nismo uspeli da dobijemo pouzdanu informaciju o poziciji ovih zgrada. Naš prijatelj iz Čuruga, Vugdalić Zlatko, utvrdio je da se verovatno radi o objektu koji se nalazi pored puta za Zrenjanin, a blizu obali Tise. Objekt je napušten, a ranije je uz njega stajao još jedan sličan koji je u međuvremenu srušen.
Snimili smo preostali objekt, koliko je bilo moguće, pošto je potpuno zaklonjen zelenilom.

Vikend naselje u kome se poštuje privatni mir.
Ovde se komšije i njihova imovina strogo poštuju. I deca i odrasli se međusobno druže. Kućni red je neprikosnoven, bilo kakva buka je nezamisliva.
I još nešto, skoro neverovatno, vozila se kroz naselje kreću brzinom pešaka.

Spomenik se nalazi na mestu na kome je tokom fašističke racije 1942. godine vršeno streljanje i bacanje žrtava pod led.
Nekada bronzana skulptura stilizovanog cveta lokvanja u međuvremenu je ukradena i zamnjena je replikom od mermera.
Oko skulpture su bile postavljene mermerne ploče sa imenima žrtava (zamenile su bronzane koje su isto tako ukradene).

Nije slučajno lokvanj izabran za simbol na spomeniku. Voda Jegričke ovde je izuzetno čista, snimili smo listove lokvanja.

Jedina zgrada salaća sada je potpuno ruinirana. Krov je urušen, tako da i zidovi koji još stoje neće moći dugo da se održe.

Salać smo našli tek pri drugoj poseti. Pri prvoj poseti, imali smo dobro uputstvo od meštana, ali zbog visokih stabljika (verovatno je na njivi između objekta i puta bio zasađen kukuruz), mi smo sasvim blizu salaša prošli ne primetivši ga.
Redovni pristup parceli je zarastao u korov i žbunje, pristup je moguć samo preko susedne njive.

Reka Jegrička čija puna dužina iznosi preko 60 kilometara, predstavlja sistem povezanih stajaćih voda, tako da nije reka u punom smislu.
Jezero (bara) koje Jegrička formira na ulazu u Žabalj je pretvoreno u revir, ribnjak i ribolovnu zonu. Okolina revira je zaštićeni park prirode, a predstavlja samo mali deo zaštićenog područja koje se prostire na preko 1000 hektara.

Nalazi se na ušću Jegričke u Tisu

Uzvišenje u obliku pravilne kupe podigli su neki od kurganskih naroda - Skiti, Sarmati ili Kumani.

Do humke se stiže lako, ako imate navigaciju, ili nekog meštanina za vodiča.
Inače, od centra Žablja se vozi jedno 5 km asfaltom, zatim atarskim putevima još jedno 2 km. Na pojedinim deonicama atarskih puteva ima blata, pa je potrebno unapred raspitati se o uslovima, ako idete putničkim vozilom.
Prošli smo bez problema kolima. Na par mesta smo se kretali pažljivo zbog blata.
Iako na vikipedijinoj stranici "Humka Stari Žabalj" piše da se humka preorava, na humci nismo primetili nikakav trag takve aktivnosti

Kuća je u privatnom vlasništvu. Vlasnici žive u njoj i održavaju je u dobrom stanju.
Na kući ne postoje nikakva obeležja o njenom značaju i statusu.

Pošto je pokrenuta procedura zaštite, ova je humka od potpuno skrajnute, prešla među najreprezentativnije i najbolje dokumentovane.
U neposrednoj blizini nalazi se Mala Jurišina humka (BAC811).

Ako se ne služite našom GPS markacijom, do humke vas mora povesti vodič.
Posle oko 5 km od Žablja, prelazi se na atarski put - zemljani, tvrd, ali na par mesta oprez zbog blata.
Najbolja orijentacija je druga humka - Stari Žabalj, koja se nalazi uz jedan salaš, pa je pristupčnija.
Od ove humke do Jurišine, otprilike se polovina puta može prevesti kolima, a polovina se mora prepešačiti.
Pošto je sve podložno vremenskim uslovima, preporuka je - raspitajte se o stanju puteva pre polaska.

Na lokaciji se nalaze ozidan bunar i betonski krst.

Bunar na ovoj vodici ne odaje utisak da je u redovnoj upotrebi. Kofa i lanac ne postoje, crepovi sa nadstrešnice su popadali, a među ciglama zida napreduje zelenilo.
Meštanin Gojko Vujović koji nam je bio vodič, nije znao da nam kaže da li se na ovom mestu i dalje održavaju godišnjni skupovi.

Kuća u kojoj je roćen Đorđe Zličić više ne postoji.
Na savremenom objektu koji obuhvata dve garaže, a verovatno je najbliži mestu gde se rodna kuća nalazila, stoji spomen ploča.
Ploča je originalno postavljena 1959. godine.

Pre posete ovom mestu nismo uspeli da preko neta ustanovimo adresu objekta. Malo smo lutali dok nismo uz pomoć ljubaznog meštanina Gojka Vujovića uspeli da nađemo spomen ploču.