Reka delom teče kroz prerast zvanu Kasonje. Počevši od prerasti pa sve do prvih kuća sela Osanica vodeni tok ide uskom klisurom. Rečno korito je ravno sa čestim promenama širine.
Korito okružuje gusta šumica sa obe strane klisure. Priroda nije taknuta, nema prokrčene staze.

Iza svake krivine ove rečice, otvara se drugačiji slikoviti pejzaž. Jedini nedostatak je što ovde zbog visokih litica i guste šume na obe strane sunce skoro da nema pristup.
Jedini način da prođete klisuru sve do prerasti je da obujete gumene čizme. Uz reku nije pravljena staza. Postoje uske trake obale uz reku, ali čas sa jedne, a čas sa druge strane, pretrčava se preko kamenja, ako ga ima na tom mestu. Povremeno nema ni obale, mora se kroz vodu.
Ipak, posle 500 metara gacanja i preskakanja, stigli smo do prerasti. Nismo ulazili, ovde su potrebne visoke čizme.

Izvor čija voda ističe sa prekidima.

Na lokaciji se mogu videti: konzervirane isposnice, informaciona table i ostaci manastira i kaskadni potporni zidovi.
Sa druge strane istog brda postoji još jedan usek sa crkvom koju narod zove Mitropolija, a istoričari smatraju da je starija od prve.

Nema mnogo mesta za parkiranje sa strane, skoro sav prostor zauzima kolovoz puta. Pedesetak metara posle objekta, postoji ispust na koji jedva da mogu da stanu dva automobila.

Na licu mesta smo obavešteni da je voda ovog izvora veoma moćna. Po rečima gospodina koji je točio 20-tak petolitarskih balona, voda razbija svakovrsno kamenje u bubrezima i bešici.

Manastir je izgrađen 1380. godine, kao zadužbina kneza Lazara. Pretpostavlja se da život u manastiru traje neprekidno od tada.

Stena pod kojom je manastir podignut, kao i delovi objekta "ugrađeni", odnosno izgrađeni pod pećinskim svodovima stene, čine jedinstven i upečatljiv prizor.

Veći tunel je ogroman, hodnici se prostiru kilometrima povezujući hale i manje prostorije. Građen je kao fabrika oružje i municije, ali je gradnja pedesetih godina obustavljena.
Kasnije je korišćen kao prostor za gajenje pečuraka.
Manji tunel se nalazi ispod manastira Gornjak, a započeli su ga još Nemci tokom drugog svetskog rata.

Prvi spomenik, posvećen poginulima u Drugom svetskom ratu nalazi se na trgu pored benzinske pumpe. Drugi, posvećen rudarima rudnika mrkog uglja Jasenovac, nalazi se nešto niže od centra, na putu koji vodi ka Petrovcu.

Kuća ne postoji. Negde početkom veka kuću je kupio drugi vlasnik, a po njegovoj smrti, objekt je usled neodržavanja propao.

Inače, interesantno je da vlasnika Nenada Stojadinovića niko u selu nije znao po pravom imenu, svi su ga zvali Miloš. Zbog toga smo imali peripetije da saznamo gde se objekt nalazi, odnosno šta se desilo sa njim.

Pošli smo da tražimo Homoljsku potajnicu. Iako u Laznici postoji uočljiv putokaz, u ovom selu ni pomena o ovom spomeniku prirode. Čak ni meštani nisu bili složni oko toga kakav je put i kakva je situacija na licu mesta. Odustali smo od potajnice, snimili spomenik u centru i nastavili dalje.

Malo je ostataka, ali su postojnje i razlozi fortifikacije potpuno očigledni. Uska dolina Mlave koja ovde pravi okuku lako se nadzirala sa ove visine, nesavladive strmine su činile nemogućim prilaz sa tri strane, a uska i isprekidana kozja stazica uz sam greben bila je jedini pristup.
Vrhom grebena ide vrlo pravilan, potpuno prirodni bedem visine 6 do 10 metara.
Jedini uočljivi objekt predstavlja kula koja se nadnosi nad vertikalnu strminu i potpuno je nepristupačna. Tri zida kule su očuvana u visini od metra. Potpuno su vidljivi samo sa spoljne, sasvim nepristupačne strane.
Na najvišoj tački utvrde, otkopane su osnove crkve.
Tragovi divljeg kopanja su više nego uočljivi.

Inače, da nismo pri kraju Mlavske ulice naleteli na domaćina Žiku, koji je bio dovoljno ljubazan da prekine trenutni posao i povede nas na krš, mi do tvrđave, uz sva prethodna objašnjenja nikako ne bismo stigli. Do stuba dalekovoda nije preterano zametno, ali kroz potonju šumicu na velikoj strmini sigurno ne bismo pogodili pravu i sigurnu stazu.

Vodenica je, pored stuba dalekovoda, glavni orijentir pri usponu na tvrđavu Gradac.

Zgrada je srušena ali postoji mogućnost obnove jer je projektna dokumentacija urađena.

Na kamenitom brdu iznad Laznice, Pčelinjem Kršu (Krsia cu Albineli), arheolozi su našli preistorijske sekire, ćupove, noževe i posuđe a pored toga, na istom mestu, i ostatke starog rimskog graničnog utvrđenja.

Nismo se peli na brdo, sumrak se bližio. Podigli smo zato dron i napravili par slika područja na kome su istraživanja vršena, kao i na okolinu pod brdom.

Minerali u linkovanom tekstu (GemHuters) se nalaze na dva mesta:
- u kamenolomu kod Žagubice
44.1961, 21.8042
- i kor Potoj čuke
44.2173, 21.8961
44.2175, 21.8963

Tri jezera su Bujdina bara, Bačura i urinovac. Nalaze se na maloj razdaljini, razdvojena su potpuno i nemaju pritoke, jedini priliv im je kišnica.

Od tri jezera, snimili smo samo Bujdinu Baru. Ostala dva nismo uspeli da uočimo.
Do Bujdine bare se od kraja Suvog Dola stiže peške (ili malo višim putničkim kolima) dobrim makadamskim putem sa blagim usponom. Udaljena je 700 metara.

Dve bele figure pod svodom bleštavo belog bunkera sugerišu prolaznost, ali uz čvrst stav u otporu koji vodi u večnost.

Vrelo je zaštićeno jer predstavaa jedan od najjačih kraških izvora u Srbiji.
Po rečima vlasnika, na posedu na kome se nalazi vrelo postoje još tri izvora vode, sva tri različite temperature, od 9 do 20 stepeni. To je omogućilo da se ispred ugostiteljskog objekta iskopa plitko jezero-bazen u kome se može ugodno sedeti.

Sasvim slučajno smo ovamo zabasali, i - eto nenadanog doživljaja.